U ISTORIJI PROSTITUCIJE, knjizi izdatoj u Zagrebu 1968, pronašao sam neverovatan podatak. Za nj niste mogli saznati (čuti ili pročitati) na časovima istorije! A, možda ga, ni sami profesori nisu znali, ko zna! Niko ništa ne zna, krhko je znanje! Jer, u ljudskoj prirodi je, a i profesori su, samo, ljudi... da se, ako ne prećuti, nešto, nepovoljno - radi se o jednom caru, bre! - onda, bar, ne saopšti! I tako tajna - u ovom slučaju u vezi s poznatim carem kakav je bio Justinijan - ostane pokopana. Ali, dokle?! Knjiški moljac sve dozna! Autor ove obimne dvotomne studije dr Fernando Henrikes, lektor socijalne antropologije Univerziteta u Lidsu, navodi niz činjenica od kojih vam se kosa diže na glavi. A sve u vezi prostitucije: odnos prema zakonodavstvu, religiji, prosveti, običajima, urbanizmu, medicini, policiji, modi, čak... Izvolite citat (II knjiga, str. 21-24):
"Veliki zakonodavac Justinijan, zaslužan je za brojne propise u vezi prostitucije. On je pooštrio Teodosijeve zakone i povisio kazne (za prostituciju). Za svođenje beše predviđena smrtna kazna; saučesništvo u svođenju žena je povlačilo za sobom progonstvo iz grada; a svako ko pruži pomoć takvoj osobi, bio bi visoko oglobljen. Ali, ipak je dopustio bivšim prostitutkama da se udaju za građane, što im je po starim zakonima bilo oštro zabranjeno.
On, sam, Justinijan, dao je primer - jer je njegova žena Teodora bila notorna prostitutka!
Njegov veliki general Belizer, beše sin prostitutke, a ni žena mu nije bila ništa bolja od obične bludnice, uličarke.
Čini se da je Justinijan bio u dobrom položaju da oceni prednosti i slabe strane kupovne ljubavi!
Žena kojoj je sudbina dodelila da postane carica Teodora, supruga Justinijanova, a i savladarka carstva, čak, bila je kćer ukrotitelja životinja za cirkus. Pozornica kao i svi oblici zabave, bila je u to vreme najuže povezana s prostitucijom. Teodora predstavlja onaj tip žene koja polazi u prostituciju zbog same sklonosti prema njoj, zbog svog nezasitog seksualnog nagona, zbog tog što je, u stvari, nimfomanka!...
Teodora je imala dve sestre, jednu stariju i jednu mlađu. Komito, ona starija, beše već postigla uspeh među bludnicama svog vremena, a Teodora, srednja sestra, obučena u haljinicu s rukavima kao što su je imale robinje, išla je za njom obavljajući joj razne usluge. Iako Teodora, budući još nezrela, beše još sasvim nesposobna da spava s muškarcima, ipak se upuštala u nekakve odnose s njima, to jest s robovima koji bi, prateći svoje gospodare u pozorište, ugrabili zgodnu priliku da obave telesni čin. Tako je ona mnogo vremena provodila u javnoj kući na korak od prodaje tela.
Ali, čim se buduća carica zadevojčila, postala zrela žena, pridružila se pozorišnim ženama i smesta postala milosnica one vrste ljudi koju su zvali fanterijom (to jest, pešadijom ili poljskim prostitutkama). Ona nije bila ni frulašica ni harfistkinja, niti je, čak, ikad savladala veštinu igre već je prodavala svoje mlado telo onom ko bi slučajno naišao obavljajući svoj zanat kako dolikuje najiskusnijim bludnicama. Kasnije se pridružila glumcima u svim pozorišnim poslovima i učestvovala u priredbama nastupajući u njihovim lakrdijaškim predstavama koje su izazivale smeh. Bila je neobično bistra i puna duha pa je zbog tog preko noći postala slavna.
Teodora, u to vreme nije imala nimalo pristojnosti; nijedan muškarac je nije video postiđenu pa je i najsramotnije muške zahteve obavljala bez imalo nećkanja. Bila je od one vrste ljudi koji, dok ih šibate i tučete po glavi, izvaljuju šale i pršte od smeha!
Buduća carica, imala je nezajažljiv seksualni apetit. To je u vezi s najvažnijim oružjem prostitutke - željom da ugodi muškarcu - značilo je da je njena popularnost bila ogromna... Zavodila je sve koji bi joj pali pod ruku. Nikad, niko, još nije bio takav rob uživanja u svim oblicima kao Teodora.
Teodora je napustila pozorište da bi postala milosnica nekog Ticijana Hakebola. Možda ga njene draži nisu uspele zadovoljiti, iako to izgleda neverovatno, ali, on je, nju, jednostavno, oterao. Gotvo sasvim propala, prihvatila se zanata koji je najbolje znala i proputovala preko celog Bliskog istoka vrativši se, najzad, u Bizant, na Bosforu.
U toj fazi njene karijere, upoznao ju je Justinijan. I sve se promenilo!...
U početku mu je bila ljubavnica, milosnica, ali, brzo joj je podario plemstvo. Postala je kurtizana plemićkinja. Nije se mogao njom oženiti zbog tvrdog otpora Lupicijane, žene tadašnjeg cara Justina. Začudo, i ona, sama, bila je varvarskog porekla, robinja i konkubina čoveka koji ju je otkupio pre nego što se udala za Justina. Ali, na Justinijanovu sreću, Justin, senilan, umire, carica umire. Važeći zakon je zabranjivao da se senator oženi prostitutkom. Pa je Justinijan promenio zakon i sad je mirne duše mogao ovu predivnu predstavnicu prostitucije uzdići na carski presto i, čak, učiniti je za svog savladara.
Portret na mozaiku u Raveni, onaj tako poznat, car Justinijan i pored njega carica Teodora, ne odaje nam da je bila nezajažljivih telesnih prohteva. (Možda se, dok je pozirala za mozaik, aparat malo mrdnuo!). Ali Prokopije daje njen opis (rečima) u svom delu ANECDOTA:
"Teodora beše lepa lica, privlačnog izgleda, ali niskog rasta i bezbojna, više žućkasta nego rumena. Pogled joj je uvek bio prodoran. Imala je natmurene obrve".
I to je sve.
Prokopije navodi, dalje, da carica Teodora nije bila blaga prema svojim neprijateljima, nije dopuštala da joj se išta ispreči na putu kad je kažnjavala.
Teodora je bila strašna protivnica. Svako kog je ona smatrala za svog neprijatelja, mogao je očekivati najstrašniju kaznu. Pošto se odrekla svog zanata - prostitucije kojom se godinama bavila - pokazala je veliko zanimanje za sreću svojih manje srećnih sestara. Ipak, bavila se izmišljanjem kazni zbog telesnih grehova. Na primer, jednom je okupila sve bludnice - više od 500, onih koji su se za cenu od tri novčića nudile na pijacama i trgovima, da bi sastavile kraj s krajem - i poslala ih je na suprotno kopno (to jest, na tursku stranu Bosfora) te ih je uhapsila i zatvorila u pokajnički manastir težeći da ih tu primora na nov način života. Neke od njih, zabeleženo je, strmoglavile su se s visoke litice u noći i tako izbegle da se prevaspitaju.
Vizantijske prostitutke, teško da su mogle biti zahvalne takvoj caričinoj pomoći. Zanimljivo je da je Teodorin nesrećni pokušaj jedan od prvih u dugom nizu pokušaja u rehabilitaciji prostitutki. Manastiri i magdalenski domovi za posrnule žene, pa, čak i u naše vreme, tu i tamo, mogu vući koren iz Teodorinog vremena, tj., iz vremena prostitutke-carice".

oOo