Ludvig van Betoven (nem. Ludwig van Beethoven, 16. decembar 1770 — 26. mart, 1827), nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma.
Smatra se jednim od najvećih kompozitora svih vremena, po mnogima i najveći, po nekima daleko najveći! (Među ove poslednje, ubrajam se i ja.)
Njegova reputacija je inspirisala, i u mnogim slučajevima plašila — kompozitore, muzičare i publiku koja ga je nasledila.
Među njegovim najpoznatijim delima su V simfonija, VI simfonija, IX simfonija, klavirska dela kao na primer, komad Za Elizu, sonate Patetična sonata i Mesečeva sonata, Klavirska sonata Br. 23, Apasionata ili poslednja, Klavirska sonata Br. 32, c - mol, opus 111...
Ludvig van Betoven, rođen je u Bonu, u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena (nem. Johann van Beethoven) (1740—1792), flamanskog porekla, i majke Magdalene Keferih van Betoven (nem. Magdalena Keverich van Beethoven) (1744—1787). Sve do nedavno, veliki broj referentne literature, označavao je 16. decembar kao Betovenov „datum rođenja“ jer je bio kršten 17. decembra u vremenu kad su novorođena deca krštavana dan posle rođenja. Kako god, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku.
Betovenov prvi muzički učitelj, bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara — amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je bio zapravo, prvi učitelj), kad bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini „muzičkim čudom“ poput Mocarta.
Međutim, drugi su, ubrzo, primetili Betovenov talenat. I to kakav! Maestralan! Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena koji je, ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata.
Betoven je ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na pleća Betovena. Za Nefa je Betoven imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven mu je rekao da, "ako ikad postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga"...
Posle očeve smrti 1792, Betoven se seli u Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru.
Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepenije, kompozitora.
Betovenovo najlepše stvaralačko doba, obeležila je i nesreća koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: s nepunih 26 godina, veliki Betoven je počeo da gubi sluh, zbog čeg je, 1808, morao da prekine pijanističku karijeru (još jednom se pojavio samo 1814. godine), da bi gluvoća 1818. godine postala i definitivna.
Zbog tog je, tokom vremena, imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se u izvođenje uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla "raskoraka".
Betovenova pijanistička tehnika, bila je revolucionarna za ono doba. Odlikovala ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima i izrazita melodioznost u laganim i raspevanim deonicama. Bila je to prava detonacija eksploziva, prema baratanju lukom i strelom, pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike.
Kad bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Uopšte uzev, kao interpretator, bio je nemiran, plahovit, osećajan... ali i veoma izražajan... čitaj: SAVRŠEN!
Kako je gluvoća postajala izraženija, sve ju je teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica koje su kasnije štampane, prodavane... i otrivale su dobar deo duše ovog nenadmašnog umetnika.
Kad je gluvoća postala potpuna, bez ikakve nade na poboljšanje, poslednjih devet godina Betovenovog života, on se povlači u svoj vlastiti svet tišine, u kome stvara svoja najveća remek dela: Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Ono što je manje poznato i uglavnom se iz nekog obzira ne navodi u oficijelnim izvorima je to da je Betoven svoju gluvoću, pa tako i polaganu i preranu smrt "zaradio" - zahvaljujući preteranom korišćenju alkohola.

Muzičko delo

Bogato delo... 38 klavirskih sonata (6 mladalačkih iz 1783, što su zvanično prva Betovenova dela) i 32 zrele, s brojevima opusa od 2 - tri prve sonate - do broja 111 - poslednja, 32 sonata za klavir.
Klavirski komadi, samostalni ili ujedinjeni u cikluse, najčešće u obliku varijacija na osnovnu temu, za klavir. Najpoznatije su Eroika - Varijacije i 33 varijacije na temu Dijabelijevog valcera, C - Dur, opus 120. Pa 17 gudačkih kvarteta (prvih šest iz opusa 18; sledeća tri iz opusa 59; kvarteti opus 74. i 95; poslednji kvarteti opus 127, 130, 131, 132, Velika Fuga za gudački kvartet, opus 133 i opus 135). Pa 9 Sonata za violinu i klavir; 5 Sonata za violončelo i klavir, Koncert za violinu, violončelo, klavir i orkestar, opus 56. Zatim, Dela za violinu i orkestar: Dve romanse, opus 40. i opus 50. i Koncert za violinu i orkestar, opus 61... Vokalni ciklusi: najpoznatiji su pesma Adelaida, opus 4. i ciklus Udaljenoj dragoj, opus 96. Misa Solemis (Svečana Misa), opus 123. Klavirski koncerti: 1. Koncert, C - Dur, opus 15; 2. Koncert, B - Dur, opus 19; 3. Koncert, c - mol, opus 37; 4. Koncert, G - Dur, opus 58: 5. Koncert, Es - Dur, opus 73, Carski; Fantazija za klavir, hor i orkestar, c - mol, opus 80. Uvertire: 'Koriolan', opus 62; Egmont, opus 84; Leonora ciklus od tri uvertire...
Fidelio, jedina Betovenova opera, u dva velika čina...
Simfonije: Simfonijska muzika Ludviga van Betovena, uvodni pregled Betovenovog simfonijskog stvaralaštva:
1. I simfonija
2. II simfonija
3. III simfonija
4. IV simfonija
5. V simfonija
6. VI simfonija
7. VII simfonija
8. VIII simfonija
9. IX simfonija

oOo