Hajduk Veljko PetrovićDa, da - bio je Veljko u Sokobanji... I on, i Čučuk Stana... Da se zna!...
I ne, samo, bio - oslobodio Sokobanju od Turaka!
Hajduk Veljko Petrović, najpopularniji junak Prvog srpskog ustanka (oko 1780, Lenovac, okrug timočki — oko 20. jula 1813, Negotin).
Veljko Petrović je rođen u Lenovcu, Crna Reka, okolina grada Zaječara, u bogatoj porodici Petra Petrovića kog su zvali Sirenjar zbog brojne stoke koju je imao i sira što je pravio i prodavao.
U mladosti, Veljko Petrović je bio čoban i sluga. Već je u 22. godini, kao mladić, žestoko istupio kad su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mestu ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Znao je šta ga čeka ako ga uhvate...
Prvo je išao u Vidin velikom odmetniku, bivšem janičaru Pazvanogluu.
Međutim, i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kad ubija dva Pazvandžijina momka i, naravno, beži.
Od 1803, bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi, zatim, prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Ðuši. Kad vojvoda Ðuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka, Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka.

Branilac Sokobanje

Od 1804, učestvovao je u ustanku u četi s Glavašem, a posle s Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a, zatim, ni samom Karađorđu. S Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima silno istakao. Godine 1807, postao je buljubaša i dobio dozvolu, od Sovjeta, da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio i odbranio Sokobanju (tad Banju) od Turaka.
Njegova lična hrabrost, bila je izvanredna, i, upravo, zbog nje, on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. Godine 1810, odlikovan je zlatnim ruskim Ordenom za hrabrost.
Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog tog ostao malo sakat. Godine 1811, postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu. Sudbonosne 1813, nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su, zatim, pošli s daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.
Veliki bojevi oko Negotina, počeli su u leto 1813. Veljko prodire do Vidina, pa, zatim, kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin koji je branilo 3.000 Srba.
Veljko je utvrdio Negotin, napravio obramben šanac, sazidao i učvrstio kule i sačekao Turke.
Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka. U šančevima, zajedno s Veljkom, borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola, Abraš, Delibalta i dr.
Očekivana pomoć koju je Veljko tražio, nije stigla. Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu sve kalajne stvari i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri. Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio vojnike i popravljao ruševine od turskih topova. Ali...
Jednog jutra, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu - pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća!
Kroz Veljka!...
Jedva je mogao da izgovori samo pola reči: "Drž...!"
Pao je mrtav.
Njegov brat Milutin ga je uveče sahranio kod negotinske crkve.
Posle Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:
“Glavu dajem, Krajinu ne dajem!"

Ko je Hajduk Veljko?

Ženio se dva puta.
Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život, Veljkov, pa se raziđoše.
Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se s Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je, čak, četiri rane u tim borbama zadobila.
Posle njegove smrti, udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća.
Vrlo živu Veljkovu biografiju, napisao je Vuk Stefanović Karadžić.
S Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci Hajduk-Veljka žive u selu Dubona - i prezivaju se Hajdukveljkovići.

Narod o Hajduk-Veljku

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su:
* Raslo mi je badem drvo
* Bolan mi leži Kara-Mustafa.
A tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Junak-legenda!

Legende o Hajduk-Veljkovom liku, njegovoj "razbarušenoj" prirodi i dinamičnim postupcima, potpomognute su njegovim originalnim načinom javnog pokazivanja pred svaku bitku. Kad bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi...
Ima mnogo slikovitih uspomena o Hajduk-Veljku...
Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. On je bio od onih retkih koji nisu komandovali NAPRED!... već ZA MNOM!
Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka, nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Posle srpskog poraza na Čegru, istakao se u borbama za odbranu Sokobanje, što je, već, navedeno.
Polovinom 1810, sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu besprimernu hrabrost u ovim borbama, Hajduk Veljko je odlikovan ruskom Zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko...
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj turskoj najezdi.

Vuk Karadžić o Hajduk-Veljku

Poznato je da je Vuk napisao više spisa o istorijskim ličnostima Srbije. Posebno se ističe Vukov rad o Veljku Petroviću. Između ostalog, Vuk piše:
"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti!"

oOo