U "Politici" od 16. novembra 1986. godine, piše:
"Sveža humka na uzvišici knjaževackog groblja pored Timoka, poslednja je životna stanica Borisa Jovanovica. Svetski putnik bez pasoša, poslednji veliki timocki glumac boem, neumorni pripovedac i zabavljac, poznat golemom broju prijatelja iz cele zemlje po nadimku Bora Jare, stigao je tamo krajem minule sedmice. Vratio se u zavicaj po licnoj želji.
U legendu je sitgao davno pre toga. U socnim "melem pricama" prijateljima Jare je bio grof od Džervina, neustrašivi pomorac, kavaljer s ružom, pevao je carevima i kraljevima. Opijali su njegova prica, pesma i gest na pozorišnoj sceni, u krcmi, svecanom salonu. Slušali su ga netremice i oni koji mu nisu verovali. Prica je njegova uveseljavala neveselu zbilju.
Mladi brat i on rano su, posle Prvog svetskog rata, ostali bez oca. Tako je zapoceo surov i uzbudljiv život skitnice. Male taljige, mršava kobila Tuga, stara harmonika... Putuju i prose. Jednog dana Tuga pobeduje u trci za opkladu gospodskog vranca i družina dobija dve hiljade dinara.
Bogatstvo iznednano i veliko. Upitaju Boru stariji drugari da li bi mogao da se odrekne tolikog novca. Umesto odgovora, Bora pocepa pare i baci ih u potok.
Nikada kasnije Bora Jare nije imao previše para, valjda zato što se tada, u mladosti ogrešio o njih. Ali, nikome nikada nije ostao ni dužan. Umeo je da skine sa sebe cipele i košulju, na ulici, i da ih da bosima i golima.
Živeo je dostojanstveno. Putujuci po svetu, kada je postao pomorac, i slušajuci razne markize, barone i lordove, rešio je da sebi doda ono "grof od Džervina". Zašto i naš covek ne bi bio nešto više? Zašto samo stranci da se hvale?
Pricao je Bora Jare kako je cigancice u Knjaževcu samoinicijativno ucio azbuci, kako je zajecarski pandur Steva bio totalno zbunjen kad je u Jaretovom cirkusu u ulozi cuvene zabavaljacice Džune Karene (pola zmija-pola devojka) prepoznao madaricu Zazu iz mesnog kupleraja...
Bora Jare, Ckaljin otac u popularnoj televizijskoj seriji "Kamiondžije" (onaj što cesto prica o Tuti Bugarinu), gotovo da nije odvajao zbilju od glume. Ni pricu od zbilje. Njegov prvi reditelj i reditelj pozorišta Timocke krajine Momcilo Stankovic kaže da Bora nije izmišljao - on je sebi i drugima samo ulepšavao život.
Reditelj i buduci profesionalni glumac prvo su se upoznali u partizanima u Sremu 1944. godine. Tu su se potom i razišli i ponovo sreli u Timockoj krajini. Bora se u meduvremenu otisnuo u cirkuzane. Postao je najavljivac u cirkusu. Jednog dana, u leto 1947. godine, bio je, sa svojim cirkusom, na cuvenom negotinskom vašaru. U pauzi izmedu dve tacke kod njega ulece, sav zadihan, milicioner: Boru Jareta traži predsednik opštine. Da hitno ode u Štubik, videce se zašto.
Stigao je tamo u pratnji milicionera i - isto vece uskocio u ulogu Ževakina u Gogoljevoj "Ženidbi". Razboleo se bio jedan glumac, pa se Borin ratni komesar Momcilo Stankovic, u novoj ulozi pozorišnog reditelja, setio prijatelja iz rata. Tako je Bora Jare zbilja postao glumac".
Evo i Jaretove price iz Mužinca.
"Elem, zainatili se ovi iz Komiteta da se baš na Veliki petak igra predstava u Mužincu. Govorim ja da od predstave nece biti ništa, da niko na Veliki petak nece doci da gleda pozorište. Ali, ne vredi. Kažem: nece biti ni jednog živog stvora, po opkladu.
Mora da se ide, mora da se ide...
Dodemo u selo i, zaista, nigde žive duše. Zadružni dom prazan. Samo dva tri coveka u prostoriji sa drugog ulaza prave nekakav kackavalj. Cude se i oni ljudi što smo došli:kako, zar ne znate da kod nas seljaka za Veliki petak nema veselja.
Ali, setimo se da treba da se javimo tu i nekom kuriru iz Komiteta. Stanuje sa ženom i sincicem u domu. Udemo kod njega i imamo šta i da vidimo: na stolu jagnje, prase i curan. Zaklano i ispeceno. Sprovodi covek direktivu partije po svom shvatanju. Treba da se razbije sujeverje kod seljaka. Za stolom vec sedi pokojni Neša Dincic i ceka. Tu je i Ruška Pavlovic, glumica. Oboje divni ljudi, naši "kulturnjaci".
Šta cemo, ima li smisla da se igra u praznoj sali?
Mora se, tako je naredeno.
Ali, prvo da se ruca. Strpamo se, onako džumle, svi kod tog kurira i napunimo mu kucu. Izneo covek sve pecenje na astal. Lele, majko moja... Ovi naši nagladnjicavi. Kad, da podemo na predstavu, ovaj naš domacin 'vata dve korpe, a žena sincica za ruku. U korpama pecenja i svacega, i vina.
I seo taj u prvi red, do njega žena, do žene sincic. I sada mi igramo samo za stih, shvataš?! Kunem ti se, Vera Jocic, u Nišu, da ti prica. Ima još živih svedoka.
Prode nekako prvi cin. Kad drugi cin - veselje! Zatraži onaj u predstavi, po tekstu, pecenja, a ovaj iz prvog reda skace: stani bre! Odakle da donesem kad je sve tu.
I penje se taj iz prvog reda na pozornicu i seda za sto. Zove i ženu i sina. I sada sede za stolom na pozornici, a mi igramo i dalje. Razumeš! Više nema scenarija, nema ništa, kako se ko snade.
Kurir iz komiteta naliva caše. Nudi ovome, nudi onome. Vadi iz korpe pecenje. A jednog trenutka vidim ja dve bele kape, kao kuvarske. A to ona dvojica što prave kackavalj. Pojaviše se na vratima, Pogledaše, zastadoše malo, prekrstiše se - i odoše.
Kurir, medutim, sedi i dalje s nama na pozornici. A pokojni Neša Dincic pozadi malo pridremao. Drema, a treba da suflira. Ja treba da vicem na sceni i da pevam. U tom ce meni Ruška na uvo: "Jare, Jare, tiše! Nemoj da probudiš coveka! Neša vec spava..."
Treci cin - opet veselje. Veseli se opet i kurir iz komiteta. Eto, to ti je bilo na Veliki petak 1953. godine".
Pricao je Bora Jare da su pozorište u to vreme dosta pomagali Momcilo Moca Pavlovic. Nenad Dincic i Tihomir Tika Nikodijevic, koji je u to vreme bio predsednik kulturno-umetnickog društva "Aleksa Markišic".
"Imalo je, veli Jare, i to pozorište nekakvu funkciju. Ako ništa drugo, zabavljali smo goste preko leta. Zabavljali smo i narod po selima, narocito kada dodu izborne kampanje. Iz sela u selo svaki dan... Bilo je u tom pozorištu nas petoro profesionalaca. Bio sam ja, pa zatim Margita Blaževina, pa Ružica Pavlovic, Vera Jocic i Aca Balujev. I to je bilo pozorište, znaš kakvo pozorište! Kad je Ljubinka Bobic došla da gleda našu 'Porodicu Blo' zaplakala se. Ljudi, Beogradani, koji su tu dolazili na lecenje cekali su u redu da nas gledaju. Bila je gužva. Stoje stariji bracni parovi u redu i cekaju da kupe kartu- Igrali smo svakog dana izuzev ponedeljka.
Bila su to lepa vremena".

Stojan Todorović
(Odlomak iz knjige "Sokobanjski spomenar")