Čuda se dešavaju. Čuda, to jest nemoguće stvari. Unapred, nemoguće ih je predvideti. Ali, kad se čudo desi, "nešto takvo" i "tako" - lako ga prepoznamo i kažemo: gle, čudo!...
Ponekad je moguće fizički objasniti kako se neko čudo zbilo. Nauka je, tu, pa razne nauke i naučne discipline, ali, često, sam trenutak je nešto što doživljaj označuje čudesnim... Trenutak ili nešto sasvim sporedno... kažiprst, na primer...
Gospođa Smit je, s decom, izvesno vreme, stanovala kod gospodina P. i njegove supruge. Bila je u teškoj porodičnoj situaciji: izgubila je supruga, pa su joj se gospodin P. i njegova supruga našli u pomoći.
- Žena i ja, vraćali smo se s ručka - priča gospodin P. - I, eto, dok smo se vraćali, kao toliko puta pre tog, čak, istim putem, to jest, istim ulicama kojima smo prolazili bezbroj puta, "neko" je "povukao končić"... i čudo se "rodilo" i počelo da "raste"! Naime, u isti mah, zapazili smo kuću koja je bila na prodaju i koja je, kako smo to uglas ocenili, bila savršena za gospođu Smit i njenju decu...
Kad smo stigli kući, žena je rekla gospođi Smit za tu kuću koja se prodaje i... dok je čaj još bio na stolu, "nešto" nas je kao "povuklo" da moja žena i ja skoknemo i pogledamo tu kuću... Naravno, zajedno s gospođom Smit... ona je "junak" priče... Zamislite, pre čaja koji je na stolu?! Ma i to je čudo, to da ne popijem čaj, pa uvek bih ga popio kad bi bio serviran, da... ali, sad je bilo "umešano" čudo... čaj je ostao na stolu... dok nas dvoje... pardon!... troje, ne razgledamo kuću koja nam je, spolja, zapela za oko, kuću, savršenu za gospođu Smit i njene siročiće...
O, o, o!... Gospodin P. plače dok priča! Pitam ga zašto... Plače?!... On, uopšte, nije svestan, tog!... Pa nastavlja orošenih obraza...
- Pustili su nas u tu kuću. Gospođi Smit se kuća odmah dopala. Oklevala je da da ponudu, iako su cene rasle iz dana u dan... Vratili smo se kući, gospođi Smit je bilo žao što nije dala ponudu, postojala je opasnost da je neko, u međuvremenu, kupi... Odlučila je da ponudu smesta da, ali - zaboravila je prezime i ime ljudi koji su je prodavali!... Odlučio sam da pronađem broj telefona kako bi je gospođa Smit rezervisala...
Telefonski imenik našeg mesta ima oko 150.000 imena. Knjižurina mi se otvorila na slovo R... Kažiprst mi je "pošao" dole, do prezimena Roberts, iako to nije bilo prezime koje sam zadržao u sećanju. I onda sam shvatio: tu, na vrhu stranice telefonskog imenika, bila je adresa ljudi koji su stanovali do vrata onih ljudi koje je tražila gospođa Smit!!!...
Telefonirao sam im i pitao koji je broj njihovih suseda koji prodaju kuću... Nisu se javljali na telefon... Ali Robertsovi su obećali da će otići i reći im da gospođa Smit hoće da kupi njihovu kuću. I da im ostave broj našeg telefona, što gospođa Smit nije ranije uradila...
Eto, to je sve...
Čudo!...
Među 150.000 pretplatnika - njegov kažiprst ga je "odveo" do tražene adrese!...
Verujem da su mu obrazi još orošeni...

oOo