Jelena Balšić (kasnije, u drugom braku, Hranić) (devojačko prezime Lazarević - kćer kneza Lazara Hrebeljanovića).
(Prilepac, između 1366/1371 - mart 1443) je bila kćer kneza Lazara i kneginje Milice, udata 1386. za Ðurđa II Stratimirovića Balšića, vladara Zete.
Muž joj poverava diplomatske poslove. Posle njegove smrti (1403) pomaže sinu Balši III u upravljanju zemljom i da ratuje s Mlečanima (Venecijancima). Kad su Mlečani zahtevali, da za zaključenje mira 1409, Balša dođe u Mletke, umesto sina odlazi Jelena i prima na sebe svu krivicu za rat...
Preudala se 1411. za bosanskog velikog vojvodu Sandalja Hranića, gospodara Huma s kojim nije imala dece...
U Zeti je 1440. sagradila Bogorodičinu crkvu u Gorici (Brezovici-Bešci), ostrvu na Skadarskom jezeru i odredila je sebi za grobno mesto...
Sačuvana je Jelenina zanimljiva prepiska s Nikonom Jurusalimcem (Gorički zbornik iz 1442)...
Vladarka i pesnikinja:
Život Jelene Balšić, višestruko je vezan za Bar, gde je bila i njena prestonica. Rođena je 1269. u Kruševcu i odrasla na dvoru svog oca, srpskog kneza Lazara.
Bila je veliki ljubitelj knjige i, kao vrlo obrazovana žena, nazvana je Učena.
Mlada i lepa očeva ljubimica, udala se za znatno starijeg Ðurađa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. On je ženidbom s "gospođa Lenom" učvrstio rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom (njena majka Milica, knjeginja, bila je kći kralja Vukašina a Kraljević Marko, bio joj je ujak).
Dok se njen muž bavio državnim poslovima, Jelana se posvetila podizanju i vaspitavanju svoje dece. Živela je u sredini koja se po mnogo čemu razlikovala od njenog rodnog kraja. Gradsko stanovništvo Ulcinja i Bara, bilo je većinom katoličko i, ma koliko poslovenjeno, još mnogim svojim nitima vezano za romansko poreklo. Jelena je bila pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi...
Poraz očeve vojske na Kosovu i očeva pogibija, bili su prvi u nizu tragičnih događaja i nevolja koje će Jelenu pratiti čitavog života.
Veliku štetu, petrpela je vlastelinska porodica Balšić kad je Ðurađ II, prilikom nekih pregovora, pao u ruke Turaka i morao im za svoje oslobođenje ustupiti Skadar, Drivast i trg Sveti Srđ. Kasnije je oružjem vratio izgubljene teritorije, ali ih je ustupio Mletačkoj Republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje.
Kad se razboleo, nije mu pomogla ni nega poznatog dubrovačkog lekara - umro je u aprilu 1403.
Jelena je pomišljala da se zamonaši, kao sto je to učinila njena majka kneginja Milica, posle Kosovskog boja, i, s još mnogo udovica, postala monahinja u manastiru Ljubostinji.
Ali, njen sin Balša III, bio je još maloletan i morala mu je pomoći u upravljanju državom.
Hroničar opisuje da je bila "visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu s mnogobrojnim brilijantima i safirima."
Kao glavni savetnik sinu, Jelena se beskrajnim žarom i energijom borila protiv Mlečana za očuvanje Zete...
Ponovo se udala 1411. za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopsnijeg Balšinog protivnika. Imajući očuha kao moćnog zaštitnika, Balša III više nije molio Mlečane za milost već im je postavljao uslove...
Mlečani su 1420. zauzeli Budvu i još neke delove Zete. Usred tog neuspešnog ratovanja, pritisnut finansijskim teškoćama, Balša III je otišao u Srbiju da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana Lazarevića. Svestan da mu se približava kraj, preneo je na ujaka sva svoja prava smatrajući da će jedino on moći da se odupre mletačkom pritisku u Zetskom primorju. Umro je u Beogradu 28. aprila 1435, gde je i sahranjen.
Mlečani su odmah zauzeli sve zetske gradove, ali su se morali povući pred velikom despotovom vojskom. Zeta je ponovo ušla u sklop srpske države...
Jelena je ponovo postala udovica 1435. Uspomene iz mladosti, vezivale su je za opustele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica, obnovila je zapuštenu crkvu svetog Ðorđa i blizu nje podigla crkvu svete Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena.
Ostarela supruga dvojice vladara, žena diplomata, sad više misli o vrednostima koje "nisu od ovog sveta".
Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovednik, sastavio je za svoju gospodaricu "Gorički zbornik" (1441 - 1442). Taj značajan spomenik naše srednjovekovne kulture, pored ostalog, sadrži prepisku Jelene Balšić i monaha Nikona. Ta pisma jedne vladarke i jednog duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica iz različitih slojeva, ali s istovetnim preokupacijama i estetskim doživljajima. Njeno poetsko pismo, ušlo je u mnoge antologije srednjovekovne srpske poezije...
Jelena Balšić je umrla 1443. i sahranjena u crkvi svete Bogorodice, na Beški...

OTPISANIJE BOGOLjUBNO OD JELENE STRACIMIROVIĆ BALŠIĆ

Pismo Nikonu Jerusalimljaninu

Svečanom ocu, učitelju svetog jevanđelja, a nama, u Gospodu, duhovnom nastavniku smerna Jelena. Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te, poradovah se veseljem duhovnim, No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo, ili u neki san tanak da sam bila snesena. I zbog brzine ne poluči moja bednost ono što sam želela. No ipak ono što tada slušasmo od tvojega prepodobija reči duhovne i ono što uzmogosmo postignuti, i odsred moje duše ljubazno i svesrdno, a šta više i najvernije primismo. I tim božanstvenim rečima koje slušasmo u tadašnje vreme, krmanjenje duhovno imasmo i do danas. I slušah tvoje duše bogoljubnu narav, i netelesno anđeosko prebivanje. I ono od nas konačno udaljenje. I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije. I tvojih medotočnih nasladiti se reči. Ne malu od tvojega viđenja meni priploditi korist. No zbog daljnjeg nam rastojanja, i more i gaj, ovog radi uzroka nemoguće nam je videti svetinju ti. Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog života, uzviknuti k svetlosti čistog i netelesnog prebivanja. Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežem koji je u svetu. I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivši se, ushteh tvoju svetlost videti.
A poslanije tvojega rukopisanija primismo i velelepno i ljubazno od sve moje duše izljubismo celivajući, kao lako shvatljivo. I često ovo pročitavamo. I veoma se uteših i nasladih srce moje, a ujedno i dušu. I tako smatramo kao neko skrovište carsko, veoma prebogato, i u njemu skupocenosti, više od tisuće tisuća zlata i srebra. I opet se molim tvojemu prepodobiju, olakšanje neko utešno k nama poslati, i pečali prohladiti žeć. Jer zna tvoje prepodobije koliko bure i meteži i oblaci obiknuše uzburkavati srca. A k ovim pominjem tvojemu trudoljubiju, kako bi u nas prepirka o ovom. Kako neki hvale milostinju k potrebitim, milost više od drugih dobrodetelja svih. A drugi istiniti monaški život i čin blaženim nazivaju većma. I opet drugi govore kako, sveti veliki Vasilije pohvaljuje opštežiće i imati s mnogima prebivanje. A ovi povlačenje u samoću i ćutanje smatraju bogougodnim životom, i samome o sebi paziti. I molim prosudite najbrižljivije i uzbunu prepirke od nas odgnati i ka svetlosti razuma poučiti. I još molimo tvoje blagonaravije i trudoljubivo ti srce, i k Bogu i nama nelicemernu ljubav, prosveti se mišlju, i drugo koliko zna tvoja svetost, našu lenjost probuditi i grubosti promeniti.
E, časni oče, udvostruči talente.
I znamo da si obikao činiti smernim sebe u svemu. I izgovorom smernosti da ne zatvoriš jezik, koji mnogo poučava i dobro. A njegovi plodovi mnozi i mnogo poroda pravde. I ne liši nas onog što želimo, a sebe dobre nagrade oštetiti. Ne podražavaj Vladiku, Hrista tvojega, kojega učenik jesi i podržatelj mučenja njegovog, i moli se njemu, da i mi kao učesnici obretemo se u dan onaj u koji dođe Hristos sa slavom i silom mnogom, molitvama vašim, amin. E, tajniče božji, poslušaj me u svemu više rečenom. Ne zapovedam, no molim se trudoljubno i priklanjam lice do zemlje. I dvostruko zdravstvuj u Gospodu. I ne prezri naše moljenje.

Testament Jelene Balšić
(Danas se čuva u "Historijskom arhivu", u Dubrovniku.)

Va ime Oca i Sina i Svetago Duha, u Svetuju Trojicu, amin!
Mi, gospođa Jelena, kći svetopočivšago gospodina kneza Lazara, da je va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga se sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju riječ kadi se sa mnoju staja u Gorčaneh, štogode bih kude odlučila od imanja mojego, da mi je tvrdo i nepokolebimo od njega i njegove dečice.
Sade, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svijesti u moći.
Ako bi mi se prilučila samrt, da uzme gospodin vojevoda Stepan one dve svite u Nikše Tamarića, i što je kuntuš zlatom figuran, da je gospodinu vojevodi Stepanu, i krijegla velja, i pet cat dukat koji su u Lukše Palutinovića, takoj z dobitjem kako gredu.
I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom, i obotci velici.
I Vladisavu da se da romenča srebrna pozlaćena, i prsten s očcem zmajevem, i mošti svete to su pri mni.
I gospodične Katalene obotci mali i lutca zlata.
I Todore, moje unučice, da se da pojasac na plavetnoj tkanice, i prsten u kom je kami safin, i jedan bilčužac.
I ostali prstenci i krugla mala knezu Vlatku.
A srebrni sudi koji su u komunu, zdele i pehari, i što je crkve Svetago Georgija i novej crkve Presvetej Bogorodici, da se odluči, a ino da uzme gospodin vojevoda, da im ih plati što bude pravo, da mi se pokrije crkva koju sam činila za moj grob.
A ikona, zlatna koja je u komunu, kako sam zapisala s vlasteli, takoj i da bude sestre mi gospođe, Despine. Ako li bi se Despine samrt prilučila, da bude ta-zi ikona gospođe Jele vojevodine.
A što se tisuća dukat u komunu, molju i zaklinjem gospodina mi i sina vojevodu, da mi ih da gospođe Jelene, da ona s mojem duhovnikom podeli za moju dušu.
Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.
I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jerozolimskomu Nikandru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 12 dukat. I vladikam - Ruže i sinu joj 30 dukat, i Kataleni, kćeri Nikolenoj 30 dukat. I Dobrko ako bi se tada primeril na samrti mojej, da mu se da dukat 30. I koje se zgode na samrti mojej devojke, da im se da prićija koliko se može z govorom kako da se udome. A ostala čeljad da se pomiluje z dogovorom koliko se uzmože.
A što je postaljeno u trg, u Lavra Šigovića, u Baru še-sat dukat, ti-zi dukati da stoje crkvi novoj u Gorici, što sam učinila Presvetoj Bogorodici moj greb, i po meni i da ima dobit od tijehej dukat čim se okrmljati. I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj. I po mojej samrti da bude tomuj ktitor i okrmitelj moja unuka, gospođa Jelena vojevodina i njih knez Vladislav - ili bi njih gospoctvo ili čije ino, oni o tome popečenje da imut.
I na moje samrti ako se bi koji sudi obreli srebrni, da uzme gospođa Jelena i Vladisav. I što im se svidi od njih da postave u crkvu novu. Na njih rasuždenje da bude, što bi koji nedostatak crkvi, a oni tijem da naprave. A što bi koje pokućje bilo, ili knjige ili što ljubo ino, da se priloži u obe crkve, gde što prestoji.
A što si mi rekal, Vojo, po starcu Radinu u Sveto-Troice crkvi Korčanske, što ću gospostvu vi dati, što li komu inomu, da pišu i obimenju, - da, ovo, što mi moj samisao prinese, Boga moleće i Prečistu Bogorodicu, uimenih i upisah sa rukom duhovnjago mi otca, starca Nikandra Jeruzalimca, što će biti gospostvu vi i inem tvojem, i duše našoj. A jednako je vse Božje i tvoje, i u tvoju kuću prehodi, i na službu duše našoj!
Da zaklinjem tebe, gospodina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vatorago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potriti niže paki na manje prinesti, no vse da vršite i isplunite za života našega i po samrti našoj.
I jošte - ašte bi koji nedostatci naši bili, što bi podobalo popeći se o nas i o našoj duši, da vi svojem blagom pobolete i siplnite o nas i o našoj duše, jer mi samrt i život u vaše ruke prilagamo, a pred Bogom.
Pisa se sej pisanje v leto 6950, rožastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh.

Jelenine poslanice monahu Nikonu Jerusalimcu

Jelena Balšić, treća ćerka kneginje Milice i kneza Lazara, udala se oko 1386. Ðurđa II Stracimirovića Balšića, koji je vladao Gornjom Zetom. Posle njegove smrti 1403. godine prihvatila se da upravlja zemljom umesto svoga sina, mladog Balše III. Za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića udala se 1411. godine. Kada je on umro 1435, vratila se da živi u svome dvoru na Skadarskom jezeru. Dopisivala se s monahom Nikonom i ta su pisma ostala u Zborniku koji je monah Nikon priredio za Jelenu 1441/42. godine. Tu se nalaze i pisma koja je Jelena pisala svome duhovniku Nikonu. Taj Zbornik pod naslovom Gorički zbornik danas se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

Druga Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Otpisanje bogoljubno Svečasnomu ocu, učitelju svetoga Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnome vođi, smerna Jelena.
Nek zna tvoja svetinja da otkako se udostojih s Bogom poznati te, poradovah se veseljem duhovnim. No, za malo i za kratko bi nam viđenje, kao kada bi neko rekao kako u zrcalu lik ugledasmo ili u neki san laki da bejah snesena. I zbog brzine ne primi moja bednost što željah. Ali što tada slušasmo od tvoga prepodobija reči duhovne i što mogosmo postići, posred moje duše ljubazno i svesrdno, pa štaviše i najvernije primismo. I od tih božastvenih reči koje slušasmo u to vreme, imali smo hranu duhovnu sve do danas. I slušah tvoje duše bogoljubivu narav i bestelesno anđeosko prebivanje, pa još i od nas konačno udaljenje.
I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije i tvojih medotočnih nasladiti se govorenja - ne mala od tvoga gledanja da mi se umnoži korist. No, dalekog li nam rastojanja, pa more i gaj. Zbog ovoga uzroka nije nam mogućno videti tvoju svetinju.
Tako nas željenje bogatstva i sujetna slava, zajedno i slasti, ne ostavlja da među uskolebanima u moru ovoga sujetnoga života proniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja. Jer pomračiše se duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti.
Poslanicu tvoga rukopisanja primismo i velikolepno i ljubazno od sve moje duše izljubismo celivajući, što je lako dostižno. I često ovu pročitavamo. I veoma se uteših i nasladih srce svoje, a skupa i dušu. I tako, smatramo je kao neku riznicu carsku veoma bogatu i u njoj neprocenjivosti većma od tisuće tisuća zlata i srebra.
I opet se molim tvome prepodobiju da nam neko olakšanje utešenja pošalje i prohladi žeđ tuge. Jer za tvoje prepodobije kolike bure i meteži i oblaci navikoše uzburkivati samovoljna srca.
Uz ovo spominjemo tvome trudoljublju da je među nama bila prepirka o tome kako neki hvale milostinju prema potrebitim, jer milost je iznad drugih svih vrlina. Drugi, pak, istinski inočki život i čin više veličaju. I, opet, neki govore kako sveti Vasilije Veliki hvali opštežiće i u mnoštvu prebivanje da bude. Ovi i usamljeništvo i negovorenje smatraju kao bogougodni život i staranje o samome sebi. I molimo da saznamo najtačnije i metež prepirke od nas da odagnamo i ka svetlosti razuma da se uputimo. I još molimo tvoje dobronaravlje i trudoljubivo ti srce i ka Bogu nam nelicemernu ljubav, prosvetli se mišlju i drugo koliko zna tvoja svetlost - da se naša lenjost probudi i grubost promeni.
Da, časni oče, udvostruči talente. Znam da si navikao držati se smernim u svemu, no izgovorom smernosti da ne zatvoriš jezik, koji kazuje mnogo i dobro, čiji su plodovi mnogi i mnogi porodi pravde. I ne liši nas željenog, jer ćeš se u dobroj nagradi oštetiti. No, podržavaj Vladiki Hristu tvojemu, čiji si učenik i podržavalac stradanjima njegovim. I moli mu se da se i mi kao zajedničari nađemo u onom danu u kome će doći Hristos sa slavom i silom mnogom i molitvama vašim, amin.
Da, tajniče Božji, poslušaj me. U svemu više rečenom ne zapovedam, već se molim trudoljubivo i poklanjam lice sve do zemlje. I dvostruko da si zdravo u Gospodu i ne prezri naše moljenje.

Treća Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Svečasnome ocu i učitelju, u Gospodu neka se raduje, smerna Jelena.
Neka zna tvoje prepodobije uistinu da primismo trudoljubivog ti srca bogonadahnuti instrumenat i smatramo ga tako kao neki carski ukras i skupocenu riznicu ili kao samo bogopisanje na tablicama, koje primi negda bogovidac onaj. I tako primivši, prinesosmo dar hramu presvete Vladičice naše Bogorodice - Blagoveštenju, koji je u Gorici, da joj bude.
O, časni oče, neka i tvoja nagrada (dugo) nadežna bude (...) tvoje svete molitve (neka napre)duju da bismo imali stup kreposti od lica neprijatelja i da se izbavimo mnoštva grehova i obretemo milost na dan strašnoga ispita. Da, budi mi, Gospode, amin.

oOo

Vladarka i pesnikinja

Život Jelene Balšić, višestruko je vezan za Bar gde je bila i njena prestonica. Rođena je 1269. u Kruševcu i odrasla na dvoru svog oca, srpskog kneza Lazara. Bila je veliki ljubitelj knjige i, kao vrlo obrazovana žena, nazvana je Učena. Mlada i lepa očeva ljubimica (Lazar je imao 5 kćeri i tri sina; Jelena je bila treća po redu rođenja), udala se za znatno starijeg Ðurađa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. On je ženidbom s "gospođa Lenom" učvrstio rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom (njena majka Milica, bila je kći kralja Vukašina a Kraljević Marko bio joj je ujak).
Dok se njen muž bavio državnim poslovima, Jelena se posvetila podizanju i vaspitavanju svoje dece. Živela je u sredini koja se po mnogo čemu razlikovala od njenog rodnog kraja, Kruševca. Gradsko stanovništvo Ulcinja i Bara, bilo je većinom katoličko i, ma koliko poslovenjeno, još mnogim svojim nitima, bilo je vezano za romansko poreklo. Jelena je bila pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi.
Poraz očeve vojske na Kosovu i očeva pogibija, bili su prvi u nizu tragičnih događaja i nevolja koje će Jelenu pratiti čitavog života. Veliku štetu petrpela je i vlastelinska porodica Balšić kad je Ðurađ II, prilikom nekih pregovora, pao u ruke Turaka i morao im, za svoje oslobođenje, ustupiti Skadar, Drivast i trg Sveti Srđ. Kasnije je oružjem vratio izgubljene teritorije, ali ih je ustupio Mletačkoj Republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje. Kad se razboleo, nije mu pomogla ni nega najboljeg dubrovačkog lekara - umro je u aprilu 1403.
Jelena je pomisljala da se zamonaši, kao sto je to učinila njena majka kneginja Milica, posle Kosovskog boja, i, s još mnogo udovica, postala monahinja u manastiru Ljubostinji. Ali, njen sin Balša III, bio je još maloletan i morala mu je pomoći u upravljanju državom.
Hroničar opisuje da je bila "visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu s mnogobrojnim brilijantima i safirima."
Kao glavni savetnik sinu, Jelena se beskrajnim žarom i energijom borila protiv Mlečana za očuvanje Zete.
Ponovo se udala 1411. za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopsnijeg Balšinog protivnika. Imajući očuha kao moćnog zaštitnika, Balša III više nije molio Mlečane za milost već im je postavljao uslove...
Mlečani su 1420. zauzeli Budvu i jos neke delove Zete. Usred tog neuspešnog ratovanja, pritisnut finansijskim teškoćama, Balša III je otišao u Srbiju da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana Lazarevića (sina kneza Lazara). Svestan da mu se približava kraj, preneo je na ujaka sva svoja prava, smatrajuci da će jedino on moći da se odupre mletačkom pritisku u Zetskom primorju.
Umro je u Beogradu, 28. aprila 1435. gde je i sahranjen...
Mlečani su odmah zauzeli sve zatske gradove, ali su se morali povući pred velikom despotovom vojskom. Zeta je ponovo ušla u sklop srpske države...
Jelena je ponovo postala udovica 1435.
Uspomene iz mladosti, vezivale su je za opustele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica, obnovila je zapuštenu crkvu svetog Ðorđa i blizu nje podigla crkvu svete Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena. Ostarela supruga dvojice vladara, žena diplomata, sad više misli o vrednostima koje "nisu od ovog sveta"...
Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovednik, sastavio je za svoju gospodaricu "Gorički zbornik" (1441 - 1442). Taj značajni spomenik naše srednjovekovne kulture, pored ostalog, sadrži prepisku Jelene Balšić i monaha Nikona. Ta pisma jedne vladarke i jednog duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica iz različitih slojeva, ali s istovetnim preokupacijama i estetskim doživljajima. Njeno poetsko pismo, ušlo je u mnoge antologije srednjovjekovne srpske poezije...
Jelena Balšić je umrla 1443. i sahranjena u crkvi svete Bogorodice, na ostrvu Beški.

oOo

Smerna vladarka

Spadala je među one znamenite žene srednjeg veka, koje su životom, mudrošću, sposobnostima i obrazovanjem obeležile vreme u kom su živele...
Srednjovekovni hroničari zapisaše da je bila „visoka stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela nosila je dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima”.
U zapisu stoji i da je Jelana rođena oko 1336. i da nije imala ni punih dvadeset godina kad se udala za Ðurđa Stracimirovića II Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.
Njene starije sestre, već su bile udate - Mara za Vuka Brankovića; Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog; Dragana (Draginja?) za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana; najmlađu, Oliveru, tek je čekala udaja za Bajazita (Muratovog sina). Na dvoru, u Kruševcu, ostala su braća Stefan i Vuk.
Jelena Balšić je odrastala u carskoj prestonici, u Kruševcu, pored majke, knjeginje Milice i rođake Jefimije, koja se, posle Maričke bitke (1371) posvetila molitvama i književnom radu...
Mlada Jelena, još devojčica, posmatra Jefimiju dok na crvenom atlasu zlatnim i srebrnim koncem i plavom, smeđom, crnom, ljubičastom i crvenom svilom veze zavesu za hilandarske dveri. Opčinjena je slikom koju su vešte veziljine ruke stvorile: na središnjem delu zavese, nalazi se Isus Hristos s Vasilijem Velikim i Jovanom Zlatoustim...
Zidari, tesari, kamenoresci, gomile belog sjajnog belovodskog kamena, majstori kamenarci s viskom i libelom, s vrčem vina iz župskog vinogorja... kamena koji se uziđuje u temelje nove zadužbine, prekomoravski kulučari, ikonopisci što u prozračnoj polutmini, pod kupolom, odsutni iz mnoštva, skrajnuti od ovozemnog, vizantijsko-plavim upisuju hod svetitelja k vrhovnoj tački u koju se sabrala sva svetlost - slike su koje je Jelena čuvala u svom srcu...
Ðurđije II Stracimirović Balšić, ženidbom s Jelenom ("lepom Lenom"), učvrstio je rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom. Muž joj poverava diplomatske misije.
Posle njegove smrti (1403), pomaže sinu Balši III da upravlja zemljom i da ratuje s Mlečanima. Mlečani traže da za zaključenje mira Balša dođe u Mletke (prethodno su njegovu glavu ucenili s 8.000 dukata), Jelena zamenjuje sina i odlazi na pregovore. U Mletke putuje ratnim brodom i susreće se s duždom Mihailom Stenom uspevši da sklopi mir tako što je svu krivicu za pobunu protiv Mlečana preuzela na sebe...
Udajom za humskog vojvodu Sandalja Hranića, uspela je da sinu Balši III, vladaru Zete, pridobije uticajnog i moćnog zaštitnika.
Posle Sandaljeve smrti i smrti sina Balše, na skadarskom ostrvu Gorici podiže crkvu namenivši je za svoj grob.

oOo