Ko, još, nije čuo za Kosovsku bitku - strašno razbojište iz 1389 - kad pogibe cvet srpske mladosti, iskustva očeva i neugasiva srpska ljubav ka slobodi! Posle bitke, kroz nekoliko dana, u Parizu su zvonila crkvena zvona - proslavljajući srpsku pobedu nad Turcima!... Ali, stvarnost je bila drukčija...
Knez-Lazar Pre nego pređemo na Kosovsku bitku, pogledajte sliku srpske duše u toj bici - to je predivna slika kneza Lazara Hrebeljanovića - u narodnom predanju i epici - cara - sliku vizije njegovog lika našeg proslavljenog književnika i slikara Đure Jakšića...
Eh, da je tadašnja Evropa, naročito Zapadna - poslušala vidovit savet našeg cara Dušana Silnog - na čijem je dvoru bio Lazar, budući srpski knez i predvodnik u Kosovskoj bici - istorija bi bila drukčija, mnogo-mnogo!... Dušan - car Srba, Grka, Bugara i Arbanasa - dobro je procenio kakva opasnost preti Evropi od Osmanlija. I, ne jednom, i, ne nejako, već više puta i svom snagom - ubeđivao je upravljače zemalja tadašnje Evrope, naročito Zapadne - ali mu nisu verovali! Mislili su da preteruje!...
A Srbi su, pre Kosovske bitke iz 1389 - imali, čak, dve velike pobede nad Turcima - na Dubravici, kod Paraćina 1381. i kod Pločnika 1387. Posle poraza na Marici, 1371, Srbi su izvukli pouku i Turke, dakle, dvaput porazili. A onda... a onda... godina 1389!...
Bitka se dugo i pažljivo pripremala na obe strane. Koliki značaj su joj dali i Srbi i Turci, vidi se po tom što su vojske predvodili sami vladari - knez Lazar i sultan Murat. Za poprište su odredili kosovsku ravnicu.
Boj je započeo u vidovdansko jutro, u utorak, 15. juna 1389 (28. juna po novom kalendaru, na Vidovdan). Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile negde blizu sastava reka Laba i Sitnice.
U početku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Branković, koji je zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba (ili Jakupa) (istog dana će ga Bajazit pogubiti da ne bi došlo do dinastičkih borbi o prevlast posle Muratove smrti - smrti njihovog oca sultana). Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojio plemić Miloš, koji se prema predanju prezivao Obilić, i krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i reši bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoće da se preda. Kad su ga priveli, istrgao je mač i zario ga u sultana.
Posle Muratove smrti, nastala je zbrka u kojoj se najbolje snašao njegov drugi sin Bajazit (ili Bajazid). Naredio je da se prikrije sultanova smrt i, istovremeno, pogubio je Jakuba kao mogućeg pretendenta na presto. Zatim je sabrao sve turske snage, učinio odlučan juriš i preokrenuo situaciju na bojištu.
Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio.
Među retkim plemićima koji su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vuković (iz Bosne) i Vuk Branković (nisam mogao da pronađem šta je bilo s Hrvatom koji se zvao Ivan Paližna, a dostojno je učestvovao u bici protiv Turaka). Narodno predanje je Vuka Brankovića - sasvim neosnovano - to nigde ničim nije potvrđeno - "osudilo" za izdaju i kobajagi tajan dogovor s Turcima! Iako o izdaji nema potvrde u izvorima, docniji potezi Vuka Brankovića i njegovih sinova govore da se tradicija, to jest, legenda, ipak, možda, ne bi smela olako odbaciti.
Smrt sultana Murata i činjenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi izašli iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hrišćansku pobedu. Već sam naveo zvona u Parizu. Ipak, posledice bitke su bile porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske.
Pogibijom blagopočivšeg i svetog kneza Lazara, koji je jedini pokušavao da zaustavi proces raspadanja srpske države, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja možda nikad neće biti u potpunosti rasvetljen zbog oskudnosti i neusaglašenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende koju su već u XV veku podlegli kasniji hroničari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao poraz, što je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljene slobode, grčevite borbe za poslednje ostatke države i početka nepreglednog niza beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova ključna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu. Srbija je pod Turke pala tek padom Smedereva 1453. Pogledajte koliko je to godina posle Kosovske bitke!
Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog, prerasli su u legendu koju je narodna tradicija sudbinski vezala za srpskog čoveka razvivši kolektivno osećanje odgovornosti i uzdignuvši ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnom borbom. Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvu kao osnovnog nosioca, često bila jedini element svesti zajedništva, obeležje pripadnosti jednom narodu dugo rasutom po okolnim državama. Postao je simbol otpora tuđoj religiji i kulturi, koje su se uporno i sistematski trudile da Srbe potčine, progutaju i pretope, pre sveg duhovno, uništavajući sve što bi ih podsećalo na njihovu postojbinu i nacionalni identitet. Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio toliko čvrsto usađen u narodnu svest, da je postao osnovno i trajno obeležje jednog mentaliteta i, kako se pokazalo, neugasivo nadahnuće, strahovit unutrašnji naboj u svim oslobodilačkim pokretima, ustancima i ratovima, naročito u XIV i XV veku.
A onda... a onda... znate kakva su vremena naišla... i još nailaze!...
Ali, Kosovo je srpsko - i srpsko će ostati!

oOo