Nekad, davno-davno, živeo je jedan siromašan čobanin. Imao je, samo, bednu pocepanu odeću, parče sira, malo zemlje i jednog vola. Ali...
Taj njegov vo, bio je, u stvari, dobar duh!
- Ne tuguj, gospodaru - reče mu vo - nego sidji, dole, na reku i videćeš devojke koje se veselo kupaju.
- Aha, aha - obradova se čobanin kom su svi dani bili jednako tužni zbog usamljenosti i siromaštva. - I, šta, onda?
- Brzo ukradi jednu haljinu na obali pa je dobro sakrij. I, samo, da znaš: uskoro ćeš steći lepu ženu i nećeš, više, biti tužan i usamljen...
Čobanin ga posluša.
Sakriven iza visoke trske i trave, u prvi mah nije mogao da odvoji pogled od lepih devojka koje su se kupale i ne sluteći da ih neko posmatra. Bilo ih je sedam, dvaput je brojao jer su stalno menjale mesta u igri, plivanju i gnjurenju... sedam... tačno je prebrojao... A ko se, to, kupao?
Kupale su se Nebeska tkalja i njene verne drugrice: spustile se s neba da se malo okupaju, željne zemaljske vode ovog predivnog jezerceta.
Polako, pazeći da ga devojke ne primete, jedva je uspeo da ukrade jednu haljinu... i odnese je kući.
Haljinu je sakrio iza kuće, tako dobro da niko ne bi mogao da je otkrije i kad bi dugo-dugo tražio. Pa se vrati na obalu...
A tamo, sve devojke su se vratile na nebo, samo jedna od njih nije... jer nije imala odeću, stoji i ne zna šta će.
Čim je ugledala čobanina, devojka mu pridje i reče:
- Ja sam Nebeska tkalja, kćer Nebeskog cara. Smesta mi vrati moju odeću, bez nje ne mogu da se vratim na nebo!
Ali, čobanin ne htede...
Nego, sve gledajući u njeno lepo lice, opčinjen njenom lepotom od koje su ga bolele oči, upita je, gotovo šapćući:
- A bi li se, ti, udala za mene?
Začudo, devojka pristade...
I sve se promeni u njegovom životu...
Dani s Nebeskom tkaljom, postadoše nezaboravni.
Ljubav s njom, procveta.
Nije bilo srećnijeg čoveka od čobanina.
Uskoro im se rodi sin. Ubrzo, za sinom, i kćer...
I, jednog dana, Nebeska tkalja reče čobaninu, svom mužu:
- Dragi, moj, tolike godine smo zajedno, reci mi... reci...
Čobanin se veoma iznenadio šta bi, to, ona, mogla da ga pita, šta, to, on, treba da joj kaže... ali, ne vredi kriti, nešto je slutio, ni sam ne znajući kako.
- Dragi, moj, reci mi... reci, ti, meni - gde je moja nebeska odeća, moja nebeska haljina! Hoću da znam...
O, zar to?! Pa brzo će saznati, ništa lakše...
Odvede je iza kuće i pokaza joj mesto gde je sakrio njenu odeću...
I čim je, ona, obuče - vinu se u nebo!... Prrrrr!... I nestade u visinama...
A on ostade nesrećan jer ju je mnogo bio zavoleo...
I opet progovori onaj njegov vo, dobar duh.
- Ne tuguj, gospodaru - stavi decu u korpe pa ih okači na obramicu da ih lakše nosiš. Pa se, čvrsto, uhvati za moj rep i ja ću te odvesti na nebo, tvojoj ženi i majci tvoje dece, tvoje ali i njene...
I bi tako...
Gore, na nebu, Čobanin zatraži prijem kod Nebeskog cara...
I car ga primi...
Kad je ušao, video je da je pod u dvorani bio od oblaka, a stubovi su bili u obliku duga, lepih, šarenih, mnogo lepših nego one obične duge koje je gledao na Zemlji.
A nebeski car je sedeo na prestolu od zlata i srebra, ukrašen dijamantima i zvezdama, belim pticama i vodoskocima s belom vodom, a, sve, to, uz tihu muziku koja umiruje srce i vraća veru u Vreme...
- Pa, mladiću, šta te dovede do mene? - s osmehom mu se obrati Nebeski car.
- Oženjen sam vašom kćeri, care, ali me je napustila. I mene i našu decu. Došao sam po nju da je vratim kući... Pravo bi bilo...
Car naredi da je dovedu...
- Pričaj, kćeri, šta se desilo?
- Oče, moj, ne pomišljaj da ne volim muža i decu, ali, ti znaš da sam ja nebesko biće i da ne mogu da delim život s nekim na Zemlji...
- Tako, znači - reče car; a brk mu se pomače.
- I zato sam morala da pobegnem...
A car se okrenu Čobaninu, svom zetu i reče:
- Čuj, smrtniče, pošto si ti smrtnik i pošto si uzeo moju božansku kćer za ženu, poklanjam ti besmrtnost. Budite zajedno, to je pravedno. Živećeš na nebu, pored svoje žene. Ali...
Oni su znatiželjno očekivali šta će gospodar Vremena reći.
- Ali, kažnjavam vas zbog vaših prevara... Pa, zato, zauvek stavljam izmedju vas nebesku reku, Mlečni put!...
I bi tako...
Kako tad, tako i danas, tako i ubuduće...
Kad su noći vedre, možete ih videti na nebu. To je sazveždje Nebeske tkalje koje na Zapadu nazivaju sazveždje Orla. Malo dalje, nalazi se sazveždje Pastira, Čobanina, koje, neki, nazivaju i Lira.
A razdvaja ih ogroman, zvezda, roj... milijarde i milijarde... zvezda i zvezdica... pogledajte, pogledajte!... rekao sam, kad je vedra noć!... roj bezbroj zvezda na nebu u obliku velike široke reke, to je Mlečni put...
A tuzi, njihovoj, nikad kraja... I dan, i noć... i godina, i vek... sve tuga do tuge, sve žalost pregolema... Njega i Nje... što je to tako...
Silna tuga čobanina i Nebeske tkalje, dirnula je nebeske bogove koji od Nebeskog cara izmoliše, ne odjednom, nego posle bezbroj molbi... da se, bar, jednom u godini, mogu sastati nesrećni muž i žena... nesrećni čobanin i njegova tkalja...
I bi, tako... Car ima i srce...
Pristade car, a njegova se ne poriče...
Jednom u godini, sedmog dana u sedmom mesecu, supružnici mogu da se sastanu... izmiluju i izjadaju... jer, duga je godina, duga-preduga do njihovog sledećeg ljubavnog sastanka, na nebu, na obali, na obali Mlečne reke...
Tad oni zaplaču... od radosti... ko ne bi?!... a na Zemlju padne kiša...
O, vi, zaljubljeni, vi, kratko milovani pa razdvojeni... za utehu... u vedru noć... da, gore... pogledajte i potražite Orla i Liru... i utešite se... sve je moguće...Treba, samo, dugo voleti, biti strpljiv... i verovati... VEROVATI!!!...

P. S.
Ništa ne saznasmo o njihovoj deci i onom volu, dobrom duhu... Ali, jedan list ovog mita je izgubljen, mora da je na njemu pisalo, to... Ako ga pronadjete, pošaljite nam ga da dopišemo...

oOo