Jednog dana, kojot i zec podjoše u šetnju. Zima, duga, beše na izmaku, a, proleće, samo što nije provirilo. Dva druga su se grejala na suncu, a beše tako prijatno, toplo...
Kojotu, odjednom, bi pretoplo pa skide ogrtač. I ugleda velik okrugao kamen i pomisli kako bi mogao da iskaže plemenitost.
Uze svoj ogrtač i prebaci ga preko kamena govoreći nekako naročito udešenim glasom da bi rečima dodao neke čudne tajanstvenosti:
- Evo ti, prijatelju, nek te moj ogrtač malo zaštiti od hladnoće, proleće je blizu ali još nije zavladalo!...
A zec reče:
- Ali, to je čaroban kamen! Ono što mu jednom daš, nikad više ne možeš natrag uzeti!...
Ubrzo niz planinu dunu hladan-leden vetar. Nagomilaše se silni crni oblaci i sruči se ledena kiša.
Dva drugara brzo pojuriše da nadju kakav-takav zaklon. Pronadjoše pećinu.
Kojot počne da drhti od zime. Skoknu do kamena i skide ogrtač koji beše ostavio.
- Šta će kamenu ogrtač?! - reče on. - Vekovima stoji na ovom mestu i nikad mu nije ni bio potreban. A meni, bogami, jeste!
Rekavši to, zgrabi ogrtač i potrča prema pećini.
Ali, tad se začu potmula grmljavina. Kamen, ljut što mu je poklonjeni ogrtač skinut, zakotrlja se pravo na kojota!
Bežeći, kojot doviknu zecu:
- Beži! Brzo! Da nas ne smrvi velik kamen!
Kamen je jurio pravo na njih. Zec se pope na brdašce, a kojot pojuri prema šumi.
Ali, kamen ništa nije moglo da zaustavi!
Ogromna stabla, slomiše se pod njim! Kao da su suve grančice! Pa kamen predje preko reke neumorno prateći kojota koji je bežao kao bez duše...
A nesrećni kojot je zapomagao na sav glas. Kamen pregazi stado bivola koji su hteli da mu pomognu. Čak ni medvedi nisu mogli da ga zaustave. Kojot je izgubio svaku nadu. Mislio je da mu više nema spasa... Već se bio...
Ali, tad dolete jedna ptičica koja mu reče:
- Ne brini, ne boj se, ja ću ti pomoći!...
Ona pridje kamenu - i poče da peva!
Tad se džinovski kamen raspade na hiljadu komada!...
Tako su, kaže legenda, nastale Stenovite planine...
Lako može biti, sve se slaže...

oOo