U kovačnici, tamnoj, patuljak Mim je vredno radio pokušavajući da spoji dva dela čuvenog mača Notung. Taj mač je pripadao Zigfridovom ocu, a Mim je strepeo da ga Zigfrid ponovo ne slomije o nakovanj kao što je to već nekoliko puta učinio kad je mač isprobavao.
Zigfridu je taj mač bio potreban da bi se domogao čuvenog čarobnog prstena Nibelunga, prstena patuljaka, čuvara blaga u podzemlju. Mač bi mu pomogao da savlada zmaja Fafnera koji je čuvao nibelunško blago...
Odjednom, Zigfrid se pojavi ispred kovačnice vodeći medveda na uzici.
Patuljak pokaza mač Zigfridu... i Zigfrig ga, istog trena, kao od šale slomi o nakovanj!
- Ne treba mi takav mač! - ljutito povika mladić i izadje iz kovačnice...
Ne prođe mnogo vremena, u kovačnicu uđe bog Votan, prerušen u skitnicu-prosjaka.
- Mač Notung može da popravi samo onaj ko ne zna za strah! Ali, taj će ti odrubiti glavu! - reče on patuljku Mimu.
Patuljak pretrnu od straha kad je čuo da će ga ubiti neko ko ne zna za strah. Ali, ko bi to mogao biti, nije znao...
Kad se Zigfrid vratio u kovačicu, hteo je da sam popravi mač.
"Nije li to onaj koji će me ubiti?!" - zapita se patuljak.
Zato odluči da Zigfrida navede da oseti strah. Poče da mu priča najstrašnije stvari od kojih se diže kosa na glavi i ledi krv u žilama!
Ali, ništa nije vredelo: Zigfrid nije znao za strah... Čak ni onda kad mu je patuljak spomenuo strašnog zmaja Fafnera...
- Pokaži mi kako se kuje mač - reče Zigfrid. - Nauči me...
Brzo je naučio. Sve, i kako se koristi meh, i kako se drži čekić, kao i to da je veoma važna brzina kovanja. Mač Notung, zablista punim sjajejm!...
Najzad, mogao je da se pojavi pred strašnim zmajem i to bez straha...
Za to vreme, Mimov brat Alberih, šunjao se oko zmajeve pećine. Znao je da posedovanje prstena Nibelunga donosi i moć vladanja svetom. Zato je Zigfrid i želeo da ga se domogne.
Alberih spazi Votana kako izlazi iz šume.
- Ne plaši se - reče mu Votan. - Ja ne želim prsten. Došao sam, samo, da te upozorim da će se, uskoro, pojaviti tvoj brat s mladićem koji je naumio da ubije Fafnera. Zar ne bi bilo bolje da se ti dogovoriš sa zmajem?
Alberih pozva zmaja... ali, uzalud... zmaj je spavao, nije ga čuo.
U tom trenu stigoše Mim i Zigfrid. Patuljak je smislio lukav plan: ako Zigfrid ubije zmaja, daće Zigfridu otrovan napitak i ukrasti prsten Nibelunga. Ništa lakše, samo da se ispuni!...
Dok su Mim i Alberih raspravljali, Zigfrid dunu u rog:
- Uuuuuuuuu!... Uuuuuuuuu!...
A patuljci se brzo sakriše u šumu...
Zmaj Fafner se naljuti što ga je neko probudio, zapeni od besa, sav se tresao od ljutine. I čim izadje iz pećine, napade mladića.
- Pošao sam da utolim žedj, ali, izgleda, prvo ću utoliti glad! - reče zmaj.
- Varaš se, zmajsko čudovište! - odgovori Zigfrid. - Ja ću ubiti tebe!...
Odjednom zmaj poče da bljuje plamen iz sve svoje tri glave želeći da sprži Zigfrida a repom je mahao da ga smoždi.
Ali vešti Zigfrid podiže svoj mač i pogodi zmaja pravo u srce.
Zmaj pade mrtav...
Kad je Zigfrid izvukao mač iz mrtvog zmajevog tela, jedna zmajeva kap krvi kapnu mu na prst. Da bi ublažio peckanje, Zigrid prinese prst ustima... od tog trenutka je mogao da razume cvrtkut ptica!...
I ču Zigfrid kako jedna ptica kaže:
- Udji u pećinu i uzmi prsten Nibelunga. Tu ćeš naći i čarobnu kapu koja će ti pomoći da se pretvoriš u šta god hoćeš i u kog god hoćeš. Ali, Zigfride, čuvaj se! Mim će pokušati da te prevari!...
Kad je Zigfrid izašao iz pećine, patuljak mu pruži zlatnu čuturicu ne znajući da je zmajeva krv dala Zigfridu još jednu moć: da navede svakog da govori istinu! Tako mu Mim reče:
- Utoli svoju žedj, Zigfride. Bliži ti se smrtni kraj! Prsten će biti moj!
Kad je to čuo, Zigfrid ubi Mima dok je njegov brat Alberih pobegao.
Tad ona ptičica ponovo progovori:
- O, Zigfride, čuj me... Na steni je uspavana Brunhilda, Votanova kćer, lepota-devojka. Ako uspeš da je probudiš, biće tvoja! Podji za mnom!
I Zigfrid posluša.
Ptičica mu, usput, ispriča kako je nekad, davno Brunhilda pomogla Zigfridovim roditeljima koji su je uzeli i protiv Votanove volje. Da bi je kaznio, bog Votan uspava svoju kćer i položi je na stenu okruženu velikim plamenom.
Tad ptičica nestade i Zigfrid ugleda kako mu u susret dolazi neka skitnica. To je bio prerušen Votan. On pokuša da zaustavi Zigfrida svojim kopljem, ali hrabri mladić poteže svoj mač i prebi mu koplje na dva dela.
Videći to, Votan se udalji shvativši da je to onaj mladić kom je sudjeno da probudi Brunhildu.
Zigfrid se pope na stenu i jednim skokom preskoči plamen. Ispod jedne jele primeti konja. Mallo dalje, ležao je neki konjanik pokriven štitom. Zigfrid mu pridje, podiže štit i skide konjaniku kacigu.
U tom trenu, rasu se plava kosa i pojavi prelepo lice devojke! Njega zaseni njena lepota, srce mu odnese! Saže se i poljubi je!
Tad ona otvori oči i upita:
- Ko si ti? Da li si došao da me oslobodiš?
- Ja sam Zigfrid. Hvala onom suncu što obasja tvoju lepotu. Tvoj sam zauvek!
- I ja ću biti tvoja do kraja života! - reče devojka, lepa Brunhilda...
I oni podjoše držeći se za ruke... dok je sunce zalazilo iza planine...
I živeli su srećno i zadovoljno...
I ja sam tamo bio, i vino pio, i još mi je mokar jezik...

oOo