O Isusovom rođenje, može se, na jednom drugom mestu, priočitati i ovo... Priča je veoma lepa, poučna i svi Srbi treba da je pročitaju. A počinje iz "velike daljine", tj., od stvaranja sveta...
Kad se Adam i Eva, na nagovor đavola prerušenog u zmiju, ogrešiše o Božju zapovest i okusiše (oprobaše) plodove (jabuku) s Drveta Saznanja dobra i zla, Bog ih pravedno kazni i istera iz raja u kom su da tad bezbrižno živeli...
Praotac i pramajka svih ljudi na Zemlji, ostavljeni da se sami o sebi staraju, spoznaše napore, strah, bolest, žalost pa i smrt. Srećni i bezbrižni u raju, Adam i Eva postadoše nesrećni i prokleti na Zemlji.
Ali, čovek je slika i prilika Božja, pa Stvoritelj nije čoveka sasvim od sebe odbacio već mu je dao nade da će u svoje vreme poslati Spasitelja koji će izmiriti ljude s Bogom, i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog praroditeljskog greha, a vaskrsenjem, svojim, uništiti greh i smrt.
Dugo su pojedini pobožni ljudi željno očekivali kad će se Spasitelj javiti, a tek kad je došlo vreme da se ostvare proroštva starozavetnih proroka i da se ispuni račun proroka Danila, na 5.508 godina od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, "posla Bog svog sina jednorodnog koji se rodio od žene", posle devet meseci od Blagovesti, u Judeji, u obliku čoveka.
U to doba, vladavina, judejska beše već davno prestala, a narod jevrejski je, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio pod vlašću Rimljana. Pred Hristovo rođenje, rimski imperator Avgust izdade zapovest da se u Rimskoj Carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao ići da se popiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto Marija beše od loze cara Davida koji je rodom bio iz Vitlejema, a takođe i njen verenik Josif, oni pođu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kad je trebalo da se rodi Isus Hristos.
Umorni putnici, naročito Marija koja je bila trudna, stigoše u Vitlejem, uveče, a pošto zbog svoje sirotinje ne mogaše da pronađu jevtino prenoćište, potražiše sklonište u jednoj pećini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada.
Te noći, Deva Marija "oprosti se svoga bremena" i rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. "U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj koji sad sedi na najvišem prestolu!" U noći, kad se rodio Isus, u Vitlejemu i okoloni, vladala je duboka tišina; samo budni behu vitlejemski pastiri kod svojih stada na ispaši. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i anđela koji silažahu s neba. Pastire obuze strah, ali anđeo stade među njih i reče im: "Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost koja će biti svem narodu. Ovog časa, rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos. U pećini kod samog grada, vi ćete naći dete, povijeno, gde leži u jaslama".
,,,Pošto anđeo iščeze, pastiri puni radosti pohitaju u pećinu i pogledavši malog Isusa smerno mu se pokloniše. Zatim ispričaše Josifu i Mariji sve što im je Bog otkrio i šta su od anđela čuli, pa odoše slaveći i hvaleći Boga.
U isto to vreme, nad zemljom, izraelskom, pojavi se velika i sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, već se kretala prema jugu, a ne beše ni na visini kao ostale zvezde već u visini ptičijeg leta. Prema ondašnjem verovanju, svaki čovek, imao je na nebu svoju zvezdu koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj čoveka na Zemlji. Ova čudna zvezda, navela je na misao tri mudraca sa dalekog Istoka, iz Persije, da se rodio neki vrlo ugledan čovek, najverovatnije car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorođenog cara i da mu se poklone.