O predodređenju

---

Stav Pravoslavne crkve prema slobodi volje i predestinaciji (predodređenju)

- Patrijatrh srpski Pavle -

PITANjE: U molitvi Svetog Simeona Novog Bogoslova, molitvenog pravila pred pričešće, stoji: U knjizi Tvojoj zapisano je i ono što još nije učinjeno.
Ne izgledaju li ove reči nekako kao vera u predodređenje? I kako ih pomiriti s učenjem Pravoslavne crkve o slobodi čoveka?

ODGOVOR: Sloboda čoveka kao duhovno-moralnog bića, neodvojiv je deo učenja kako Starog tako i Novog zaveta. Već naredba Božja, data prvim ljudima, izražava taj stav (a isto tako zapovesti Dekaloga, kao i ostale), jer: Ne jedi s njega, i u koji dan budeš jeo s njega, umrećeš, jasno pretpostavlja slobodu - da jede ili ne jede - onog kom je upućena. Na mnogim mestima Sveto pismo kazuje i direktno da je u čovekovoj vlasti izbor: ili da postupa u saglasnosti s voljom Božjom, tj., moralno dobro, ili suprotno tom - zlo, poput ovog: Evo sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život da budeš živ (5. Mojsijeva 30,19).
U Novom zavetu, celokupno delo Spasiteljeve proročke službe, Njegova propoved, upućeno je čoveku kao slobodnom biću koje može da vrši ono što Bog želi i što ga spasava, ali i suprotno tom. Iz mnogih Hristovih reči, to se vidi sasvim određeno: Ko hoće da ide za mnom, nek se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom (Matej 16,24); ako hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti... Ako hoćeš savršen da budeš... (Matej 19,17,21).
Istina slobode čovekove, nalazi se jasno iskazana u delima Svetih otaca, onako kao što, npr., veli Sveti Vasilije Veliki: Duša ljudska "ne budući vezana nikakvom neophodnošću, i dobivši od Tvorca život, slobodan, pošto je stvorena po slici Božjoj, razume, dobro, ume se njim naslađivati, obdarena je slobodom i moći... može da sačuva život koji joj je prirodan. Ali, takođe ima slobodu da se ukloni od dobra". A tako kazuju i mnogi drugi. Otud učenje pravoslavne Dogmatike da su ljudi i anđeli stvoreni kao slobodna bića, ali s nižim tipom slobode (moći ne grešiti), s tim da uzrastanjem u dobru dospeju do višeg (ne moći grešiti).
S ovakvim određenim stavom o slobodi čovekovog moralnog delanja, kako dovesti u saglasnost u postavljenom pitanju navedene reči molitve, kao i slične u nekim drugim molitvama?
Zaista, prva misao koju ove reči izazivaju, odvodi nas shvatanju izvesnog programiranja našeg života i postupanja, nekog predodređenja i sudbine. Jer ako je ono što tek treba da se dogodi u budućnosti, unapred propisano, i mi, samo, treba da ga izvršimo; ako smo mašina koja treba da ide određenim kolosekom, onda nema drugo nego da smo igračka u rukama usuda, sudbine.
Tako je i meni izgledalo kad sam bio đak drugog ili trećeg razreda bogoslovije. Naišla mi je i opsela misao: Ako Bog unapred zna da ću ja biti, npr., pijanica, ili kradljivac, ili ubica, mogu li ja, onda, da to ne budem?! Jer ako ne budem, tad propade Božje predznanje. Ako li Božje predznanje ne može da propadne i ja moram da to budem, gde je, onda, moja sloboda?! Zatim, ako bih, npr., morao da budem ubica, da bi se tim potvrdilo Božje predznanje, pa me zbog tog greha Bog osudi na večne muke, očigledno da bi takav postupak bio nečovečan, nedostojan čoveka, a kamoli Boga i njegove pravde. I gde se, između tog sveg, može staviti evanđelsko učenje da je Bog Ljubav?
Mučio sam se, bezuspešno tražeći ishod iz ovog lavirinta. Drugovi kojima sam ovu misao izneo, imali su svoje probleme, s kojima su se nosili, i u moje pitanje nisu se udubljivali. Profesorima ga nisam mogao izneti zbog opasnosti da ga ne okarakterišu kao neumesno, jeretičko ili bezbožničko. Tako sam ostao da se s njim nosim, sam, i ko zna šta bi sa mnom bilo da nisam naišao na izvesno objašnjenje Svetog Vasilija Velikog, a potpunije kod Blaženog Avgustina. Desilo se nešto paradoksalno. Dokaz protiv predodređenja, pružio mi je, eto, Blaženi Avgustin koji je, inače, sam zastupao shvatanje o predodređenju, predestinaciji.
To objašnjenje koje mi je problem razbistrilo i - bar, za mene - rešilo, sastoji se u ovome:
Biblija počinje rečima: U početku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojsijeva 1,1). U početku čeg? U početku vremena. Pre tog, znači, nije bilo vremena. Pa šta je, onda, postojalo? "Jer, pre stvorenja sveta, bilo je neko postojanje koje odgovara nadsvetskim silama, koje ne prelazi vreme, večno, koje uvek traje". Postojala je, dakle, večnost. Šta je vreme, šta je večnost?
Ovi osnovni pojmovi, kategorije našeg uma, uvek su najteži za objašnjenje. Tako je i s pojmom vremena. Kao što kaže Blaženi Avgustin: "Ako me niko ne pita, znam, ali ako bih hteo, nekom, to pitanje razjasniti, ne znam. Ipak sa sigurnošću mogu reći... kad ne bi ništa prolazilo da ne bi bilo prošlog vremena, i kad ne bi ništa postojalo da ne bi bilo sadašnjeg vremena, i kad ne bi ništa dolazilo da ne bi bilo budućeg vremena". I nama je jasno da vreme nezadrživo teži i prolazi sastojeći se iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ali tako "da je u njemu prošlost minula, budućnost još nije nastupila, a sadašnjost se izmiče od opažanja pre nego što se usmotri", kako primećuje Sveti Vasilije Veliki. Jasno nam je da prošlost ne postoji; ona je bila, ali je sada kao trajanja vremena nema. Isto tako, nema ni budućnosti; ona će tek doći, ali sad je još nema. Znači, postoji samo sadašnjost. Ali šta je stvarno sadašnjost? Ona je u suštni linija dodira između prošlosti i budućnosti, trenutak u kom budućnost stalno prolazi u prošlost. Dok, npr., časovnik ne otkuca "tak", taj tren je blizu, čekamo ga da nastupi, ali još ne postoji. A čim otkuca "tak", tog trena nema više, prešao je u prošlost. Nepostojeće buduće u trnutku je prešlo u nepostojeće prošlo. I sadašnjost, znači, jedva postoji. Naime: "I sam jedan sat, sastoji se od kratkotrajnih delića: što je od njeg odletelo, to je prošlost, a što god mu preostaje, to je budućnost. Ako se može zamisliti deo vremena koji se ne može više podeliti ni u najmanje deliće vremena, onda je on jedini koji se može zvati sadašnji, ali taj deo tako brzo iz budućnosti preleće u prošlost - da se ne proteže ni trenutak".
Evo, to je vreme postojalo zajedno sa svetom i neodvojivo je od njeg. Ono se odnosi na sve stvoreno, pa i na nas, ljude i na anđele. Na Božje biće, vreme se ne odnosi. On je Tvorac sveta i vremena, te na Njeg ono ne može biti primenjeno kao što se na Njeg ne mogu primeniti pojmovi prostora, broja, početka i svršetka, itd. Za Njeg važi večnost. Šta je večnost? Večnost je stalna sadašnjost, ona nema ni prošlosti, ni budućnosti koje karakterišu vreme. "U večnosti ništa ne prolazi, nego je u sve sadašnje - veli Blaženi Avgustin. - Večnost koja nema ni budućnosti, ni prošlosti, nepomično stoji i određuje buduća i prošla vremena". Na drugom mestu, obraćajući se Bogu, Blaženi Avgustin kaže: "Tvoje godine niti idu, niti dolaze... Tvoje su godine jedan dan (2. Pet. 3,8), a Tvoj dan nije svaki dan, nego danas, jer Tvoj današnji dan ne uzmiče pred sutrašnjim, i ne dolazi iza jučerašnjeg. Današnji dan je večnost".
Večnost je, dakle, stalno "sad", bez prethodnog "bilo" i sledujućeg "biće". Sadašnjost, koja za nas, jedva, postoji, u večnosti jedino postoji. Kad govoreći o večnosti kažemo "pre" i "posle", to govorimo sa svog, ljudskog stanovišta, izrazima koji se odnose na vreme. U večnosti nema ni pre ni posle... Ima, samo, sad. Otud sleduje da kad kažemo Božje "predznanje", Božje "predviđanje", da se izražavamo na naš, ljudski način. "U stvari, - po duhovitoj primedbi o. Justina Popovića, - Božje predznanje je znanje i gledanje svih misli, ljudskih, i osećanja, i dela u stanju njihovog zbivanja - jer za Boga ne postoji ni prošlost ni budućnost, već je sve sadašnjost". U Bogu, dakle, nema predznanja, budućeg, kao ni podsećanja na prošlo, nego, samo, znanja i gledanja i prošlog i budućeg istovremeno, sad. Mi možemo predviđati i sećati se. Za Njeg je u istom "sad" i postanak sveta, i sve vreme do našega doba, i sva budućnost do kraja sveta.
Zato, kad se u molitvi kaže da je Bog svojim predznanjem ("i predznanijem Tvojim", grčki: prognosi ti si) odredio ovima da budu sveštenici, ili đakoni, to se kazuje na ljudski način, ljudskim rečnikom i kategorijama koje važe za ljude, ali se ne mogu primeniti na Božansku večnost. Otud, na pitanje: Šta je radio Bog pre nego što je stvorio nebo i zemlju, koje su mu postavili neki savremenici, Blaženi Avgustin lepo odgovara: "Ako pre neba i zemlje nije bilo nikakva vremena, zašto se pita šta si "tad" radio? Jer nije bilo nikakvog "tad" dok nije bilo nikakvog vremena".
Poznata je stvar da se u novozavetnim knjigama na više mesta govori o Božjem predznanju, a u vezi s njim i predodređenju: ...došljacima... koji su izabrani po proviđenju (predznanju, grč. prognosin) (1.Pet. 1,2); ...po određenoj volji i promislu (prognosi) Božjem (D. ap. 2,33); Što je ruka Tvoja i volja Tvoja napred odredila (proorisen) da bude (D. ap. 4,28); Jer koje napred izbra (proegno), one napred odredi (proorisen)..., koje napred odredi one i pozva (Rim. 8,29,30); U ljubavi nas je napred odredio (proorisen imas) da budemo njegovi sinovi (Ef. 1,5), i tako dalje. Oba ova izraza treba shvatiti u smislu koji smo izložili. Sveti Jovan Zlatoust, u tumačenju reči Spasiteljevih: Sablazni moraju doći (Mt. 18,7) kaže: "Kad Hristos govori o neophodnosti sablazni, to tim ne uništava... slobodu volje, i ne potčinjava naš život kakvoj bilo neophodnosti delanja, nego samo predskazuje ono što će se neminovno desiti... Stoga nije predskazanje Spasiteljevo uzrok sablazni. Nikako! I ne postoje sablazni zato što ih je Spasitelj predskazao, nego je zato predskazao što će one neminovno nastati. Ako bi ljudi od kojih proishode sablazni rešili da zlo ne čine, sablazni ne bi došle. A kad one ne bi došle, to ne bi ni bile predskazane". Slično govori i Blaženi Avgustin: "Ne greši čovek stoga jer je Bog unapred znao da će on grešiti; ...sam čovek greši kad greši... A ako to čovek ne ushtedne, onda, dakako, i ne greši; ali, ako ne htedne grešiti, i o tom je On (Bog) unapred znao".
Ali, ako Sveto pismo određeno potvrđuje činjenicu čovekove moralne slobode, i s tim, ujedno, neprihvatljivost predodređenja njegovog postupanja, to još ne znači da svakog od nas Bog ne šalje u ovaj svet u svoje vreme i stavlja pred određene zadatke koje treba da ispunimo, kao što je to izneto za Svetog Jovana Krstitelja. Pre neg što je on i začet, po Božjem naređenju, Arhanđeo podrobno izlaže prevashodne dužnosti koje on treba da izvrši u delu našeg spasenja: Da bude prorok Najvišeg, da ide pred Njim u duhu i sili Ilijinoj, da Mu pripravi put i spremi Gospodu narod pripravan (Lk. 1,15-17). Mi znamo, Prorok je dobrovoljno izvršio povereno mu delo i tako postao najveći rođen od žena (Mt. 11,11).
Slično Svetom Jovanu, svaki čovek dolazi u svet u svoje vreme i staje pred dužnosti koje treba da izvrši. Da li ćemo im pristupati najboljom voljom i sposobnostima koje imamo, onako kako Bog želi, i tako postati sveti, ljudi u pravom smislu reči, zavisi, najzad, od nas, stvar je našeg slobodnog opredeljenja. Ali, takođe, svaki od nas može odbaciti ono što Bog hoće, i tako postati grešnik, upravo onako kako se u Svetom pismu kaže za književnike i zakonike da "odbaciše što je Bog hteo s njima" (Lk. 7,30). "Od nas zavisi - veli Sveti Jovan Damaskin - ili da ostanemo u vrlini i sledimo Boga koji njoj priziva, ili da ostavimo vrlinu, što znači da budemo u poroku i sledimo đavola koji nas, bez prisiljavanja, tom priziva."
Smatram da nam je postalo jasno da kad se u Svetom pismu, ili u crkvenim tekstovima, govori o Božjem predznanju, da se to kazuje na ljudski način, u pojmovima koji se odnose na vreme, a neprimenjivi su na večnost u kojoj Bog prebiva. Večnost je stalna sadašnjost, u kojoj se nalaze i prošlost i budućnost - istovremeno. Tako, kad kažemo da je Bog nešto predvideo u prošlosti, to znači da i to prošlo i to buduće On vidi sad, u sadašnjosti. Naš ljudski jezik to Njegovo viđenje naziva "predviđanjem". Bog, dakle, vidi da se ljudi ne kaju, nego čine sablazni, i to Njegovo viđenje iskazuje se u Svetom pismu rečima: Sablazni moraju doći.
Završićemo rečima Svetog Jovana Zlatousta: "A kad bi se oni (ljudi) ispravili - veliš ti - i niko ne uvodio u sablazni, ne bi li se pokazalo lažnim ovo predskazanje? Nikako! Jer ga tad ne bi ni bilo".

"Glasnik", oktobar 1983.

oOo