OTIŠAO JE NAJSKROMNIJI OD NAS, I NAJBOLJI... IMALI SMO SREĆE DA ŽIVIMO U NJEGOVOM VREMENU... NEK MU JE LAKA SRPSKA ZEMLJA...

Patrijarh, srpski, gospodin PavlePatrijarh srpski Pavle je poglavar Srpske pravoslavne crkve. Njegovo puno ime i titula glasi Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, patrijarh srpski G.G. Pavle.
Rođen je 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tad u Austrougarskoj a sad u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se, ubrzo, desilo i s majkom. Odgajila ga je tetka.
Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor, bio je bogoslovija.
Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) i bogoslovije u Sarajevu (1930-1936) došao je u Beograd i upisao se na Bogoslovski fakultet.
Tu je, vanredno, završio i preostale razrede gimnazije da bi mogao da se upiše, uporedo i na Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.
Da bi se izdržavao, radio je na beogradskim građevinama, što mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde je proveo ostatak rata i gde počinje svoj monaški život.
Prvo je bio u manastiru Svete Trojice, u Ovčaru a zatim veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tad se teško razboleo "na plućima" i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan gde se izlečio i u znak zahvalnosti izrezbario i poklonio manastiru jedan drveni krst. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. kad je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955, bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51, proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957, bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu, u Atini. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957, a posvećen je 21. septembra 1957. u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja, obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
U Eparhiji raško-prizrenskoj, gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. S kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.
Kao episkop raško-prizrenski, svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Trećeg decembra 1990, izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor, međutim nije prošao lako. Pre sveg, obavljen je za života prethodnog patrijarha Germana i to bez njegove saglasnosti. Osim tog, njegovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Sve do tog kruga, dovoljan broj glasova za ulazak na listu, dobila su, sveg, dva kandidata (episkopi Sava i Stefan), a tek u devetom, "cenzus" je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle tog, po, tzv., apostolskom načinu biranja, koverti s imenima trojice kandidata, stavljeni su na Jevanđelje, arhimandrit Antonije ih je promešao i zatim "izvukao" koverat s imenom patrijarha, najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit Vladislav, otvorio je koverat i pročitao ime. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:
„Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sad držao. Nek bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.“
Bavi se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997.). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972, objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla, umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Ðurđa Crnojevića.
Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.
Za vreme od kad je srpski patrijarh, obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. Otvorena je 1994. Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.
Pokrenuo je 1993. u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, s nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz kog su ga komunističke vlasti izbacile 1952.
Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Srpski patrijarh postao je 1990. kad je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. On je 44. poglavar Srpske pravoslavne crkve.

oOo