Još za vreme slobodne srpske države bila je čuvena u Zeti vlasteotska porodica Djuraševića ili Crnojevića. U XV veku njen ugled je stalno rastao. Osobito se od sredine toga veka istakao Stefanica Crnojević, čija je oblast bila izmedju Sadra i Kotora, kao pristalica Mletačke republike, uz koju je on ratovao protiv despota Djurdja.

Stefanica je simpatična ličnost. Mudar, vešt i okretan, on je bio dobar vojnik i vojskovodja i tukao je u više prilika despotove stare i iskusne vojvode. Simpatična je osobito njegova ljubav prema sinu Ivanu, koji je dugo vremena čamio kao talac u tamnici u hercega Stefana i njegova odanost i vernost Mletačkoj republici.

Stefanicu je nasledio njegov sin Ivan. Dok se Stefanica smatrao još za običnog vlastelina i mletačkog oficira, Ivan se ponašao kao vladalac i imao svoj dvor u srednjem veku.

Ivan je u početku svoje vlade protivio politici svoga oca , bio protivnik Mletačke republike , ali ubrzo se vratio politici svoje porodice i priznao je vrhovnu mletačku vlast. Posle toga Ivan je bio veran republici i toliko se istakao umetnošću i hrabrošću u borbama protiv Turaka da je imenovan za mletačkog plemića. Zbog toga su Turci bili ljuti na Ivana i u miru, što su ga 1479. godine posle uspešnog rata sklopili sa Mletačkom republikom, Ivan nije bio obuhvaćen. To je značilo da je predan na milost i nemilost Turcima. Uveren da im se ne može sa uspehom odupreti, Ivan je, kada je saznao za pogodbe sklopljenog mira, pobegao u Italiju.

Ali kada je dve godine posle toga umro sultan Muhamed II, a njegovi sinovi počeli medjusobnu borbu za vlast i presto, nastalo je silno vrenje na celom Balkanu. Hrišćani su se nadali skorom oslobodjenju, a begunci su se počeli sa svih strana vraćati svojim kućama . Onda se i Ivan vratio iz Italije i zauzeo je svoju državu bez borbe.

Ali, Ivan je video da se ni pomoću Mletačke republike koja ga je već jednom u osudnom trenutku napustila, a još manje sam svojom snagom ne može održati, pa se odmah po povratku pogodio s Turcima, priznao je njihovu vrhovnu vlast i bio im je do smrti verno odan i lojalan. Posle toga on je često dolazio u sukob sa Mlečićima jer je hteo da im se osveti zbog njihovog nelojalnog držanja prema njemu i zbog njihove ekonomske ekspoloatacije u njegovoj zemlji.

Posle svoga povratka, Ivan je smišljeno i energično radio na unutrašnjem uredjenju svoje države. Ivana je nasledio njegov sin Djuradj, lep, snažan i stasit čovek , sa neobično mekom dušom, sentimentalan, i zbog toga neustalan i kolebljiv. Mada sa avanturističkim sklonostima Djuradj nije bio ni ratnik ni političar. On je trgovao i voleo je književnost. Za kratko vreme svoje vladavine on se bavio uglavnom unutrašnjim uredjenjem svoje države i osnovao je prvu srpsku štampariju.

Zbog svojih veza sa Francuzima koji su u to doba hteli da krenu krstaški rat protiv Turaka, postao je Djuradj sumnjiv Turcima, a oni su hteli da ga uklone i da zauzmu njegovu državu. Kad mu je naredjeno da dodje u Carigrad, on se poplašio za svoj život i pobegao je u Mletke. Posle nekoliko godina potucanja po Italiji, on se vratio u Crnu Goru, odakle je otišao u Carigrad, gde ga je sultan lepo primio , posle čega se poturčio i dobio neka imanja u Maloj Aziji.