Lazar Hrebeljanović je, najverovatnije, rođen 1329. u Prilepcu, kod Novoga Brda. Taj grad je dobio njegov otac, Pribac Hrebeljanović, od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija, za sad, ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se, takođe, ni koliko je tačno braće i sestara imao.
Otac Lazara je bio logotet na Dušanovom dvoru u Prištini. U doba, kad se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17 godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđen grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić, Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tom govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik, Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i s ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.
Lazar Hrebeljanović se 1353. oženio Milicom, ćerkom velikog kneza Vratka. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355, Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju "Svetog Arhanđela", kod Prizrena. Tu je Lazar mogao da vidi kako su u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara poklopcem od beličastog mermera na kojem je izvajan visok reljef cara Dušana.
Unutrašnji sukobi i deobe, stvorili su krizu srpske države. Nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a, zatim, i cara Uroša (1355-1371), "Nejakog", mnogi krupni i sitni feudalci, srpska vlastela ili „velikaši“ - kako ih pamti narodno predanje - ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja. O srpskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima:
„I, na hiljadu strana rastureni, počeše međusobno gloženje.“
Slika raspada, jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako:
* Zapadna Makedonija (Kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal posle 1371);
* Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš - isto kao turski vazali posle 1371);
* Zapadna Srbija : Župan Nikola Altomanović;
* Zeta (Balšići);
* Kosovo (Vuk Branković);
* Morava (Knez Lazar Hrebeljanović).
Pobedom na reci Marici (1371),Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske, sejali su pustoš po selima i trgovima. „Strah... nevolja i nesreća, ljuto su morili sve gradove i zapadne predele...“ Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem“, „Knez Srbljem“, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja“. Pored tog, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji“ Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legitimitet.
Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanović, strahujući i od napada Ugara, knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države. Pošto je imao velik broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama, uspeo je da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju, udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Ðurđa Stracimirovića Balšića, „gospodara vsom Zeti i pomorju“, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj (Mačva).
Udadbama, uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom s nepokornim velikašima, uspeo je knez Lazar da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. S okolnim velikašima, osnovao je neku vrstu porodičnog saveza kom je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara, bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Ðurđe Stracimirović Balšić. Smrću cara Uroša, nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja, tako je Lazar ostao u zvanju kneza a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov „gospodin“. „Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk“, zabeležio je nepoznat letopisac 1387, „kad su vladali svim srpskim zemljama, i pomorskim, i tako, u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje, svoje“.
Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373, pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kom je sahranjen sveti Sava. Potomak Nemanjića, po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja, izvršen je na grobu svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara s kraljem Tvrtkom, jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjovekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu s izumrlom dinastijom Nemanjića.
Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je pregao da podigne autoritet crkve i učini je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i odbranu od Turaka. U tom cilju, smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346, kad se kralj Dušan krunisao za cara.
Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja je došlo 1375. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije, obavljen je u patrijaršijskoj crkvi, u Peći. Bila je to velika svečanost kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene, supruge pokojnog cara Dušana), i Jefimija, udovica despota Jovana Uglješe. Monahinja Jelisaveta, umrla je početkom novembra 1376. Verovatno po dogovoru s kneginjom Milicom, Jefimija je, odmah posle njene smrti, došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.
Kad mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je, verovatno, izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kad im se 1377. rodio sin koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana, kneginja Milica je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo stariji...
Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara, ometan je stalnim pokušajima Turaka da je potčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države, prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. kad su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici, kod Paraćina.
Mada poraženi u Bosni, kod Bileće, 1388, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389, preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom s Ugrima, osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.
Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.
„Pođimo, braćo i čeda“ - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznat letopisac u "Povesnom slovu o knezu Lazaru" - „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv, našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela, nepoštedimo, za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu!“
Što se tiče sukoba s Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386, Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarem na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tad je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca, stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob...
Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno s kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan, 28. juna 1389, na polju Kosovu...
U okršaju prvog sukoba, u Kosovskoj bici, Srbi su pobedili Turke. „Među vojnicima“ - piše Konstantin Filozof u "Žitiju despota Stefana Lazarevića" - „koji su se borili pred vojskom, beše neko veoma blagorodan (Miloš - zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) kog oblagaše zavidljivci svom gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom turskom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u tog samog gordog i strašnog vlastodršca. A tu i sam pade od njih...
U prvi mah, odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali, već ne beše vreme za izbavljanje. Stoga i sin tog cara ojača, opet, u toj samoj bici i pobedi...
Šta je bilo posle tog?
Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi, molili su, usrdno, da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt. Ova bitka, bila je godine 6897, meseca junija, 15. dan. A tad, tad ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužan glas ridanja. lelek i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti tako da se vazduh ispunio...“
Na Kosovu polju: „Mučenik Hristov postade veliki knez Lazar“ (Despot Stefan: natpis na stubu, mramornom, na Kosovu)...
Onom koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara, narod nepokolebljivo imenu dodaje - car - i ovenčava ga oreolom svetaštva a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije...
Iz Mitropolijske crkve u Prištini, telo kneza Lazara 1390/1391. je preneseno u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu. Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost - mošti Lazareve. Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje, u Ugarskoj, posle nekoliko godina, prenesen je u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica).
Tokom Drugog svetskog rata, godine 1942, zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Sremu, mošti bivaju prenesene u Sabornu crkvu u Beograd...
Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC, doneo je odluku o prenošenju moštiju svetog kneza u Ravanicu. Ova odluka se sprovodi o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. i to tako što su njegove mošti izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira...
Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. ćivot iz beogradske Saborne crkve, preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica - prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu kosovske bitke, održan je pomen, a, zatim, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot s Lazarevim moštima, preko Niša, Kruševca i manastira Manasija - prenesen je u Ravanicu...

oOo