MIHAILO

1839. – 1842; 1860. – 1868.

Ne bez talenta i sa dosta energije, knez Mihailo je bio iskren i veliki patriot, i on je dugo vremena, posle smrti, naročito u doba kada su, zbog unutrašnjih kriza i trzavica u Srbiji nacionalna pitanja za neko vreme bila potisnuta u drugi red, važio za tip srpskog patriota i smatran za predstavnika srpske nacionalne ideje, čije je ostvarenje trebalo da dovede do oslobodjenja i ujedinjenja celog srpskog naroda.

Zbog toga je knez Mihailo za puno pola veka smatran za najnacionalnijeg i najpatriotskijeg srpskog vladaoca; on je postavljen za uzor srpskih vladalaca, a prekid nacionalne politike, kakvu je on vodio, smatrao se za nacionalnu nesreću, i kao ideal i dužnost isticao se uvek srpskim državnicima povratak na politiku i tradicije kneza Mihaila.

Knez Mihailo je zaista bio veliki patriot, i pod njim je Srbija vodila nacionalnupolitiku energično, smišljeno i u velikom stilu. Ali, rad kneza Mihaila u tom pravcu bio je više rezultat njegovog osećanja dužnosti, i kao čoveka i kao vladaoca, nego osećanje ljubavi prema narodu. Nema sumnje da je knez Mihailo voleo svoj narod; ali, njegov rad za narod i njegova predanost tome radu, imali su svoj koren i svoj izvor pre svega u dubokom i iskrenom osećanju dužnosti prema svom narodu i svojoj državi.

On je smatrao da mu savest nalaže da se sav posveti vršenju te dužnosti, radu za dobro i za napredak države i naroda, do žrtava i samoodricanja.

Kulturan po prirodnim sklonostima, knez Mihailo je voleo i poštovao nauku i prosvetu, i u tom pogledu stojao je daleko iznad one sredine u kojoj je živeo i radio. On je svoju ljubav i odanost nauci i književnosti pokazivao i u materijalnom pomaganju književnika i književnih i naučnih dela i izdanja.

Prvo vreme svoje vlade, knez Mihailo je proveo u rešavanju unutrašnjih pitanja, a ono je bilo i suviše kratko za veći i ozbiljniji rad. Kada je, posle skoro dvadeset godina, ponovo došao na presto, knez Mihailo je bio zreo, izgradjen čovek, sa formiranom životnom filosofijom i sa tačnom, odredjenom svešću o tome šta hoće. U to doba njegov program bio je tačno i do detalja izradjen, i on je odmah počeo rad na ostvarenju tog programa, i radio je na tome energično, konsekventno i istrajno.

Glavni cilj knez Mihajlove politike bio je da se Srbija oslobodi i u jednu slobodnu državu ujedini sve Srbe koji su bili pod Turcima. U dalekoj perspektivi, u magli i delimice nesvesno, zbog prilika koje su tu misao činile besmislenom, lebdila je Mihailu i njegovoj generaciji pred očima i misao oslobadjanja i ujedinjenja svih Srba, ne samo onih u Turskoj, nego i onih u Austriji, i čak celog hrvatskog naroda. To su bile za ono doba fantaste i nerealne ideje; ali, one su ozbiljno shvatane, u njih se verovalo smišljeno spremao njihovo privodjenje u delo, i realno je radio na njihovom ostvarenju.

Pre svega on je radio na snaženju Srbije uopšte, i specijalno na jačanju i organizaciji njene vojske, zatim na njenoj što jačoj emancipaciji od Turske. U spoljnoj politici knez Mihailo je savezima vezao za sebe, u cilju rata i oslobodjenja od Turaka, sve hrišćanske države na Balkanu, Grčku, Rumuniju i Crnu Goru, zatim predstavnike bugarskog naroda i predstavnike Srba u pojedinim pokrainama u Turskoj. Uz to je on uhvatio i održavao žive veze i sa predstavnicima srpskog i hrvatskog naroda u Austriji.

Ali, ceo rad kneza Mihaila bio je samo priprema za ono što je trebalo da dodje i da se izvede. Jedini rezultat i vidan uspeh što ga je knez Mihailo imao za života, bila je predaja gradova Srbiji, uspeh koji je on postigao posle duge, vrlo vešto vodjene diplomatske akcije. Drugi rad i uspehe ili neuspehe u pravcu Mihailove nacionalne i državne politike sprečila je njegova nasilna smrt.

Koliko je knez Mihailo postao popularan zbog svoje državne nacionalne politike, čiji je cilj bio oslobodjenje i ujedinjenje srpskog naroda, njegova unutrašnja politika izazivala je nezadovoljstvo u zemlji, omrazu kod znatnog dela inteligencije i neštednu borbu, u kojoj se s obe strane preterivalo i grešilo.

Prožet svešću o dužnosti prema državi i narodu, knez Mihailo je vodio stvari kako je on mislio da je najbolje, uveren da je sve ono i onako kako on radi najbolje i jedino dobro. Od prirode i po uverenju konservativac, on je od svoga oca nasledio izvesne despotske sklonosti, i nije voleo slobodoumne ideje i demokratske principe. Uz to je knez Mihailo bio uveren da su partiski život i borbe i trzavice, koje on sobom donosi, štetne za pravilan državni razvitak, i da slabe njegovu snagu. Protivnik svih unutrašnjih sloboda, knez Mihailo je zaveo u zemlji, upravo produžio je, konservativni i reakcionarni režim svoga oca. Ali, to je sada bilo teže izvesti i no pod vladom kneza Miloša.

Prirasla je nova generacija, odnegovana u slobodoumnim idejama zapada, i ona je tražila zavodjenje slobodoumnog liberalnog režima, sa svima sloboštvinama, koje on sobom donosi. Knez Mihailo nije to hteo da dozvoli, zbog toga je nastala ogorčena borba izmedju kneza i predstavnika slobodoumnih ideja, i u toj borbi, koja je trajala do smrti kneza Mihaila, padali su jaki udarci s obe strane. Nasilna smrt kneza Mihaila prekinula je i njegov koristan rad u spoljnoj politici i borbu u zemlji.

Napisao:
Dr Stanoje Stanojević