1903.-1921.

Kralj Petar je došao na vlast kao zreo izrađen čovek. On nije bio komplikovana priroda, prosto je i pravo gledao na živiot i na sve stvari. Njegova filozofija života bila je prosta i bez niansa; ali, on je imao zdrav smisao za realne poglede na ceo život, i sve složene izražaje njegove. Lično vrlo hrabar, on je bio duboko uveren fatalista i verovao je u sudbinu. Ta vera u fatalizam dovodilaga je često do sujeverja. Moralan i preterano štedljiv, on je bio tip dobrog domaćina.
Iz istorije Srbije i iz svega onoga što je video i doživeo pre nego što je došao na presto, kralj Petar je izveo dobre zaključke, i pouke iz poslednjih događaja dobro su uticale na njega. Opiranje narodnoj volji i rdjav rad doveo je dinastiju Obrenovića do katastrofe, a ta katastrofa dovela je njega na presto. Po sebi se razume da on nije smeo nastaviti tu politiku prkosa i reakcije, politiku protivnu narodnim težnjama, koja je vodila u propast ne samo dinastiju nego i državu.
Od prirode i po svom vaspitanju iskreno slobodouman, kralj Petar je došao na presto i primio vladu sa čvrstom odlukom da bude ustavan vladar i da pusti narod da preko ljudi, koje on sam ispred sebe istakne, sam sobom vlada. I on se toga svog osnovnog principa konsekventno držao do kraja svoje vlade.
Veliki problemi njega nisu morili, velike brige nisu ga rastrzale, velike krize i unutrašnje borbe bile su mu neprijatne. On je želeo mir i red unutra, i radio je koliko je mogao da se to izvede, uveren da će samo miran unutrašnji život i razvitak dati državi snagu za povoljno rešenje velikih nacionalnih zadataka. A rešenje tih zadataka, oslobođenje i ujedinjenje celoga naroda bio je glavni ideal kralja Petra.
Politika u tome pravcu krenula se u Srbiji po dolasku na presto kralja Petra odmah sama sobom, jer su te težnje u narodu bile stalno žive, a sada su dobile maha za rad.
Odlukom kralja Petra da bude demokratski i ustavan vladar i iskrenim i lojalnim vršenjem te odluke, bila su jednim mahom jednom za svagda rešena u Srbiji sva unutrašnja pitanja, i sva snaga u zemlji, trošena do tog vremena u jalovim unutrašnjim partiskim i dinastičkim borbama, orenula se posle toga radu na državnom snaženju i spremi za rešenje velikih državnih i nacionalnih zadataka.
Što se u tom pravcu moglo onda nesmetano raditi velika je zasluga kralja Petra. On je iskreno želeo slobodu i veličinu svoga naroda i bio je uveren da će se to onako kako je on pustio da se radi najbolje i sigurno postići.
A on je voleo svoj narod, osobito svog seljaka, iskreno, duboko, predano, beskrajno. To je bila očinska, topla ljubav, koja ga nikad nije ostavljala. On je voleo narod, verovao je duboko u njegove sposobnosti, kao i u svoju sreću, i verovao je nepokolebivo u njegovu budućnost. I ta ga vera nikad nije napuštala, ni u doba najvećih nesreća, kada bi svaki sa malo manje čvrste vere pao u očajanje. Ta vera držala ga je u teškim trenutcima u jesen 1914.godine, ta vera vodila ga je preko Albanije i nije mu dala da posumnja i klone za vreme teških dana u emigraciji, ta vera dovela ga je natrag u zemlju i metnula mu na glavu krunu prvoga kralja oslobodjenih i ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca.
Presto kralja Petra nasledio je njegov sin Aleksandar.