Radoslav je došao na presto po pravu prvorođenja, posle smrti svoga oca, Stevana Prvovenčanog. On je bio proglašen za prestolonaslednika već ranije, a izgleda da je bio krunisan zajedno sa svojim ocem.
Ženjen ćerkom epirskog cara Todora Anđela, najmoćnijeg tada vladara na Balkanu, Radoslav je, oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji je bio uz njega, imao uslova za dugu i srećnu vladu. Ali, kako po svemu izgleda, Radoslav je bio slab i popustljiv, bez volji i bez inicijative. Nije verovatno bez razloga što ga je tradicija predstavila kao „ženopokoriva“ i „povređenog umom“. Po toj tradiciji njega je žena i upropastila, i on je zbog nje izgubio presto, a umalo nije zbog nje izgubio i glavu. Naravno da je veoma teško odrediti koliko je u ovoj tradiciji uopšte, a još teže koliko u detaljima istine.
Sigurno je da Radoslav nije bio jak, ni kao čovek ni kao vladar, i da je u zemlji stoga vladalo nezadovoljstvo, koje nije mogao ukloniti ni veliki autoritet Sv. Save.
Kad su Radoslavova tasta pobedili Bugari (1230.godine), te je izgubio presto, nije se ni Radoslav mogao više održati. Mada je Sava branio ličnost i legitimitet Radoslavov, on je zbačen sa prestola i pobegao je u Dubrovnik. Tu je izdao Dubrovčanima povelju sa obećanjem velikih povlastica, ako se vrati na presto. I ta povelja pokazuje njegovu slabu savest i slabu volju.
Iz Dubrovnika je Radoslav otišao u Drač, gde ga je, po tradiciji, žena ostavila i odbegla za komandanta mesta.
Posle toga Radoslav se vratio u Srviju i pokaluđerio se. U političkom životu više nije igrao nikakvu ulogu.

Napisao: Dr Stanoje Stanojević