Čim jave da je neko otišao na nebo, uhvati nas trostruka panika!...
Kako da ostavimo sve obaveze i ispratimo čoveka onako kako dolikuje?! Više brinemo kako da organizujemo taj dan u nepredvidjenim okolnostima, s dva-tri sata manjka u rasporedu, nego što mislimo koliko je preminuli bio dobar čovek!...
Bez duše dojurimo do groba - idealno je ako je Novo groblje, blizu je sentra - a tamo već dojurili ožalošćeni, rodbina, prijatelji, kolege... dojurio i sveštenik i...počinje...
Kao da je neko ubrzao "snimak"! Svima se žuri. I popu, i pratnji. Jedino pokojniku nije frka. On je već stigao, prvi! Službeno lice u mantiji na brzaka očati dve-tri aleluje, okadi sanduk i ožalošćene... i uputi preminulog liftom u suteren. Dok se kovčeg spušta, iz zvučnika se čuje posmrtni marš na 78 obrtaja, a zatim ostvarenje nekog grobljanskog di-džeja: prigodan disko miks od nekoliko adadja za trenutke posle ukopa.
Ali, čim platforma nestane iz vidokruga, tužan skup se rastura. Brzinom svetlosti u sali za kremiranje nema nikog i grobar viče kolegi iza zavese - Pero, gasi, ovo!... Pusti "Stonse"!...
Problem je ako se u Beogradu ide na neko prigradsko groblje. Za Orlovaču ili Lešće treba izdvojiti čitav dan. Ko može da ostavi radno mesto, ko ima takav luksuz da napravi "rupu" u biznis-kalendaru u ovom trenutku društvenog razvoja kad nezadrživo tutnjimo u Evropu?! Pokojnik može i sam da se sahrani! Ako ne može, valjda ima tamo nekog da to obavi. Zar je neophodno prisustvo kolega i prijatelja?! Nije imao porodicu?! Grad, onda, nek ga pokopa! Svima je plaćena sahrana. Procedura je za sve ista.
Eh, 21. vek...
Procedura, protokol, plan...
Svi smo danom rodjenja uključeni u program života koji ništa ne garantuje. Ni da ćemo biti voljeni, ni paženi, ni školovani, ni da ćemo raditi u firmi... Jedino je sigurno da ćemo svi biti odaslani u suteren! Na dugme. Za one što se plaše vatre, rade lopate. Blatnajave.
Bar tad, dok kiša pljušti ili sunce prži, i kolega ili prijatelj zauvek odlazi, treba zastati, pomisliti na njega! Bilo je lepo ono kad smo zajedno... Ili: onda dok smo... A najbolje, od sveg, kad smo...
I, zaista, bio je dobar čovek. Recimo, to! RECIMO! Polako i jasno, glasno, gde treba.
Ako mi, sad, smognemo snage, jednom će to isto i za nas, možda, neko reći!

oOo