Prošle godine, tačnije, 17. septembra 2008, dopisnica "Večernjih novosti" iz Moskve, Violeta Talović, piše veoma lep i zanimljiv tekst LAV - CAR REČI... naravno, radi se o velikom ruskom i svetskom piscu Lavu Nikolajeviču Tolstoju. Vaš dopisnik iz Beograda, Boba Mihić, to jest, ja - ne mogu a da vam taj izvanredan tekst ne prenesem... Dakle, od reči do reči... o velikom Tolstoju, a povodom izložbe u "Muzeju Puškina", u Moskvi, a uz proslavu 180-godišnjice rodjenja velikog pisca... Sokobanjci, čitajte i uživajte... ovakvi tekstovi su velika retkost...

Na početku, citat: "Živim kao gad, ujutro pišem pravila života, a uveče odlazim u krčme i kod Cigana... Kad čovek sve razume, on sve i oprašta. Ima li, nekog, da razume mene?!" - pitao se tvorac "Rata i mira"...

Dok ima života, ima i sreće. I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine. Sve stigne na vreme onom ko ume da čeka!
Kao u grandioznom delu "Rat i mir", gde se prepliću životi i sudbine četiri porodice: Bezuhova, Rostova, Bolkonskih i Kuragina, tako su se, isprepletani nitima porekla i roda, na istom mestu našli preci i naslednici Tolstojevih, stare ruske aristokratske porodice koja je izrodila mnoge slavne, a jednostavne ljude.
Povodom 180 godina od rodjenja velikog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja u "Muzeju Puškina", u Moskvi, otvorena je reprezentativna izložba "Istorija roda Tolstojevih - istorija Rusije" koja na jedinstven, suptilan način otkriva tanane detalje iz života velikana čijeg je dalekog pretka, Andreja Haritonoviča, sredinom 15. veka, mokovski knjaz Vasiljij darivao posebnim ukazom o uvažavanju, a titulu grofa njegovom pradedu u 18. veku lično dodelio car Petar Veliki.
Na izložbi koju je podržalo Ministarstvo kulture Rusije, predstavljeno je 750 eksponata medju kojima su portreti, lični predmeti i retka dokumenta iz života pisca. Pažljivo odabrana zbirka sadrži i mnogo odličja, diploma, poverljivih pisama koji o Tolstojevima govore kao o uspešnim vojnicima, državnicima, lekarima, duhovnicima, graditeljima brodova, pesnicima, boemima... Osim prstena koji se predaje po nasledstvu i koji je danas na ruci poznatog novinara Petra Tolstoja, raritetna su dva ukaza carice Katarine Prve o visokom rangiranju Pjotra Andrejeviča Tolstoja iz 1724. Interesantne su i dve kristalne čaše s monogramima deduške Ilje koje su bile na stolu grofa Rostova u filmskoj adaptaciji "Rata i mira" iz 1956.
Originalna pisma i beleške pisca kog su još za života zvali "ogledalom ruske revolucije", govore da mladog Lava, iz Jasne Poljane, nisu fascinirale i spokojnim činile blagodeti porekla. Četvoro od petoro dece prerano umrlih roditelja, rano se našlo u grotlu života uvidjajući klasne razlike i otvarajući pitanja ljudskih sloboda. Njegov ded, Ilja Andrejevič, koji ga je inspirisao za lik grofa Rostova s Pelagijom Gorčakovom, bio je srećan, a njihov dom, odisao je gostoprimstvom. Iz mira dedinog doma, Lav je otvarao vrata drukčijeg sveta u kom je mirisala beda obeščašćujući ljudske duše jednake po rodjenju. "O, gladi, u čem je moja vera?!" - pitao se, uveren da u njemu, plemiću iz Tule, ima snage da, bar, za korak svet učini pravednijim i boljim mestom.
U čast velikog Lava Tolstoja, širom Rusije, brojnim manifestacijama, obeležava se dan njegovog rodjenja. Biografiju Lava - cara reči, uzbudljivim čine pikantni detalji na koje podseća Vladimir Tolstoj, direktor "Muzeja" u Jasnoj Poljani.
- Kao i siromaštvo, umela je da ga porazi i "beskrajna raznolikost ljudskih umova koja čini da nikakva istina ne izgleda jednako za dvojicu ljudi". On i istina, bili su jedno. Roman "Vaskrsenje", obračun je s vlašću, plemstvom i crkvom. Ozlojedjen nepomirljivim socijalnim razlikama, obrušio se na rusko plemstvo - kaže Vladimir Tolstoj.
Jasan anarhist, progovorio je kroz Andreja Bolkonskog, ciničnog i hrabrog borca u Napoleonovim ratovima. Istovremeno, na svom imanju, u Jasnoj Poljani, Lav pisac, oslobadjao je svoje kmetove deleći im zemlju i gradeći školu za njihovu decu.
Svojom rukom, na požuteloj hartiji, Lav je napisao: "Ime Pravde ljudi ne bi poznavali kad ne bi bilo Nepravde." Kao i Herodot, i Tolstoj je verovao da centralna sila koja može uzdignuti svet do ideala pravednih odnosa jeste ljubav. "Živi tim delom tvoje duše koji sebe smatra besmrtnim, koji se ne boji smrti", poručio je. "Taj deo, zove se ljubav."
Iako je čitavog života čeznuo za uzvišenom ljubavlju, ona mu je izmicala. Kao i Anatol iz "Rata i mira", i Tolstoj je imao u ponašanju sa ženama onaj način koji kod njih najviše budi radoznalost, strah, čak i ljubav - način prezrive svesti o svojoj nadmoćnosti. Zaljubljiv i strastan, imao je mnogo žena o kojima je detaljno pisao u svom dnevniku, ispunjen kajanjem i samooptuživanjem. Duhovnost mu jest bila cilj, nikad nedosegnut. Do ženidbe, živeo je raspusno, zavodio je služavke, konobarice, dame i plemkinje. Nestalne prirode, brzo bi se zasitio draži do juče obožavane žene. Aristokrata po krvi i maniru, kretao se lako po mondenskim skupovima. Vatreno senzualan, teško je krotio svoju prirodu.
- Ko nam, zapravo, otkriva senzaulnost, neosetljovost, lakomislenost i mnoge druge poroke, ako ne žene. Na društvo žena treba gledati kao na neprijatan deo zajednice i držati se dalje od njih - govorio je.
U tom begu, uletao je u zagrljaj lepe Ciganke. Uz votku i zvuke čergara, na kocki je gubio kuće i dedovska imanja.
"Živim kao gad, ujutro pišem pravila života, a uveče odlazim u krčme i kod Cigana." Vraćao bi se pokajnički kao zabludeli sin, namrgodjen, oslabljen... "Kad čovek sve razume, on sve i oprašta. Ima li, nekog, da mene razume?"
Zbog lirskog zanosa, istine i prostote, voleo je Puškinovu pesmu "Sećanje" koja mu je vraćala radost mladosti. S titulom i ugledom, grof Tolstoj je isprosio ruku Sofije, lepe i nadarene plemkinje koja mu je izrodila trinaestoro dece. Ali njegovu strast, rasplamsavale su loše žene koje je negde duboko prezirao, a koje su jedine mogle da nadomeste bolnu prazninu. Tužan, bežeći od sebe, umro je na železničkoj stanici Astapovo, 7. novembra 1910. Svetu je ostavio dela neprolazne vrednosti, medju kojima su romani PORODIČNA SREĆA (1859), KOZACI (1862), RAT I MIR (1869), ANA KARENJINA (1877), VASKRSENJE (1899) i poslednji HADŽI MURAT (objavljen dve godine posle njegove smrti).

oOo