ŠTRAJKBREHERI U SOKOBANJI!

ILI KAKO LOKALNE VLAST U SOKOBANJI REŠAVAJU PROBLEME RADNIKA U ŠTRAJKU

Radnici RTV Sokobanja već treću nedelju štrajkuju. Malo ko u Sokobanjito primećuje. Tek po neko u razgovorupomene da se na programu televizije vidi jedna te ista slika, a da se naprogramu radija cuje samo ozbiljnamuzika. I okrenu se ljudi svojim svakodnevnim problemima. Lajt motiv svakomje, verovatno, ma to su njihovi problemi.I sve bi to možda i bilo u redu da se juče nije desilo nešto što odslikava pravostanje stvari u našem malom mestu. Naime, održana je sednica skupštine.Verovatno za to nije čula većina stanovnika sokobanjske opštine, jer nije imalagde da čuje. Da ponovimo, u toku je štrajk RTV Sokobanja. Znači, nemamo gde dase informišemo, nego kao u 19. veku. Od usta do usta. Ali, lokalna vlast došlaje na genijalnu ideju: pošto imaju obavezu da građani budu informisani onjihovom radu, pozvali oni neke predstavnike medija koji nisu u štrajku daodrade taj posao. I gle čuda, baš informativnu kuću, čiji je vlasnik predsednikUpravnog odbora upravo RTV Sokobanja, dakle medijske kuće čiji radnicištrajkuju. Sada će neko da postavi pitanje, pa u čemu je problem? Problem je utome što je to još jedan dokaz da će se desiti ono o čemu je bilo reči u predhodnomtekstu. Naime, jučerašnjim potezom lokalna vlast je pokazala da ih sudbinajedinog lokalnog medija, koji je ona sama stvorila, uopšte ne interesuje, kao isudbina ljudi koji tamo rade. Čak šta više, naredni potez prikrivenog vlasnikaRTV Sokobanja će joj baš ići na ruku. Prikriveni vlasnik RTV Sokobanja će sadapojačati pritisak na radnike u štrajku, koristeći sva moguća sredstva i vezekoje ima, tako da će ići na to da oni izgube strpljenje i daju otkaz ili paknaprave neku grešku na osnovu koje će im prikriveni vlasnik dati otkaz. Iproblem rešen. Nema štrajka, prikriveni vlasnik se pojavljuje sa svojommedijskom kućom u kojoj nije prikriveni vlasnik i sklapa ugovor sa opštinomSokobanja da izveštava o njenom radu. Postavlja predajnik na stub RTV Sokobanjai mi imamo šta da gledamo, ali i da vidimo. Naravno, ko hoće da vidi šta sedešava. Sokobanja će ostati bez lokalnog medija, prikriveni vlasnik RTVSokobanja dolazi do poslovnog prostora u centru Sokobanje, a građani opštineSokobanja plaćaju nekog ko je uspeo da iskoristi nemoć i neznanje svih nas.Samo čini mi se da će to sve nas koštati mnogo više nego što nas je do sadakoštala RTV Sokobanja.

A štrajkbreheri iz naslova? Pa, ništa. Oni su odradli svoj deo posla,dobili dnevnice na ruke, naravno iz opštinskog budžeta i odneli snimljenimaterijal, ako je uopšte bilo kasete u kamerama ili tejpu, ko zna gde. I da libaš gledaoce sa područja koje pokriva televizija koja je snimala skupštinu, zanimašta su to genijalno osmislili i za govornicom izgovorili odbornici SOSokobanja? I ko je i po kom kriterijumu ugovorio ovaj posao? I, ma ima jošmnogo pitanja. Ali, sve mi se čini da će na fasadama sokobanjskih zgrada početida se pojavljuju grafit koji je bio aktuelan devedesetih godina prošlog vekau Beogradu i mnogim drugim gradovimaSrbije: Ko izađe zadnji, neka ugasi svetlo!

Predrag Stevanović, Bivši novinar RTV Sokobanja

Kome je u interesu propast Sokobanje?

Ili, da li Sokobanji treba radio i televizija?

Prolepšalo se vreme i u Sokobanji. Kipti i buja život u sokobanjskoj kotlini na sve strane. Naravno, ovo se odnosi na prirodu ide ono što ona sama vec tako dugo radi. Poštuje sopstvene zakone i svake godine radi isto. A, ljudi na ovom bogom danom mestu? Šta je sa njima? Da li se samo na trenutak zapitamo da li zaslužujemo sve ovo što nam je priroda dala? Da li imamo pravo da Sokobanju pretvorimo u nešto što ona nije i ne sme nikad da postane? Koliko je ljudima koji ovde žive zaista stalo da nešto ostane i za one koji tek treba da pocnu da rade i žive od svog rada u našem malom mestu ili je negde doneta odluka da Sokobanje više nema?

Da ne bi sada razvijali teorije zavere oko gore postavljenog pitanja, bolje je da se bavimo cinjenicama, koje su, na žalost neumoljive.

Sokobanja je devedesetih godina prošlog veka bila jedno od retkih mesta u Srbiji u kojem je zaštitni znak bio optimizam kod ljudi, koliko god to cudno zvucalo da je neko mogao da bude optimista u to vreme na ovim prostorima. Ali, ukoliko samo malo vratimo film unazad, svako ponaosob može da preispita ovu tvrdnju. Želja vecine stanovnika Sokobanje bila je da žive u slobodnoj Srbiji i isto tako slobodnoj Sokobanji. I došao je 5. oktobar, prošlo je sve onako kako je vecina i poželela da se desi. Sigurno je da niko nije ocekivao da bolji život pocne vec sutradan, ali da ce posle devet godina sudbina Sokobanje biti još neizvesnija nego npr. 1999. godine, verujem da se niko nije nadao.

Razgovarajuci sa ljudima ovih dana, cuje se jedna neverovatna tvrdnja: Ipak je bilo bolje devedesetih! Neverovatno, ali istinito. Ljudi pocinju da preispituju i sebe i okolinu i ovi glasovi se mogu sve cešce cuti. Ako treba podsecati šta je bilo tada, bilo bi to cisto gubljenje vremena. Ali, jedna stvar se zaista ponavlja, a to je strah kod ljudi. Ne strah od svetske ekonomske krize, nego strah da se kaže šta mislimo. I to možda u još gorem obliku nego tih devedesetih. Sada ljudi imaju strah da kažu šta misle i od vlasti i od samih sebe, iz prostog razloga jer više nisu sigurni da li je to što kažu istina. A, ovo ce retko ko priznati i sam sebi, a kamoli nekom drugom.

Što se tice delovanja ljudi koji bi trebalo da budu predvodnici Sokobanje ka boljem životu, oni se u ovom vremenu ponašaju gore nego oni koji su na vlasti bili poslednje decenije prošlog veka, tacnije u njenoj prvoj polovini. Ni traga od optimizma, ni trunke reci ohrabrenja. Ni jedne dobre ideje. Sve sam defetizam i predaja. I vecito prebacivanje krivice na nekog drugog, bez želje da se preispita sopstveni rad i reci. Cini se da svi koji imaju mandat da odlucuju o ovom mestu, cekaju da neko dode i reši stvar. I možda ce tako i biti, samo ce biti kasno. Da se samo setimo nekih reci iz devedestih: svoju sudbinu najbolje je da rešavamo sami. A jedan deo rešavanja sudbine je i rešavanje problema koji nas okružuju. Problem koji Sokobanja ima ovih dana je i problem lokalnog medija, tacnije radio televizije Sokobanja.

Zašto je to problem, pitace mnogi. Pa, zato što je upravo Soko televizija bila ta koja nas je na izmaku prošlog milenijuma oslobadala strahova. Uz Soko televiziju smo bili hrabriji. Imali veru u bolje sutra. Zajedno prošli kroz pokušaje mnogih da je ugase. Branili je i dušom i telom. Jer smo znali da je to naša televizija. Sokobanja je bila ponosna na svoju Soko televiziju. Kada je uvidela da ne vredi braniti ono što je neodbranjivo, Soko televiziji se pridružila i radio Sokobanja.

Kao i svi ostali i vecina radnika RTV Sokobanja sa olakšanjem je docekala slobodu, mada je bilo i onih kojima se ona baš i nije svidela. Poverovali su da ce polako rasti i njihove zarade sa tadašnjih 70 DM na neku pristojnu cifru. Pristali su da još dugo rade za najmanju platu od svih koji su primali platu od gazde koji se zove opština. Nakon nekog vremena poceli su i po malo da gundjaju, ali uvek su prihvatali objašnjenje kako ce biti bolje. I sve tako do famozne privatizacije. Iako vecina možda i nije shvatala šta ce se desiti kada dodje novi gazda, ipak je postojala nada da ce biti bolje. Ali, ne lezi vraže. Došao je novi gazda, sve sakriven iza neke fantom ženske osobe, koju niko nije imao prilike da vidi i famoznog Zakona o privatizaciji sa sve Agencijom za taj posao, naravno iz BGD-a. I šta se dešava? Nešto što su samo pojedini imali dovoljno znanja i mudrosti da vide šta že se desiti. Kakva crna Soko televizija, kakva crna radio Sokobanja. Kome još to treba, kada fantom gazda vec ima sve to. Pa još neka sirotinja raja koja sebe naziva novinarima, kamermanima, montažerima i još koje kako. Njemu treba samo stub na Janioru da zakaci predajnik za svoj medij, a i ekskluzivni poslovni prostor u samom centru Sokobanje nece baš biti za bacanje. Evo samo malo podsecanja cifara koje su bile u opticaju: RTV Sokobanja prodata je za tricavih 500 i nešto hiljada dinara u kompletu. Znaci radnici plus oprema plus poslovni prostor u njenom vlasništvu plus plac iza Trebica sa sve predajnikom za emitovanje programa na srednjim talasima visine, cirka 60-tak metara. I šta se dešava nakon dolaska novog gazde. Sve u cilju “racionalizacije poslovanja“ prvo se vrši pritisak na nepodobne, na najperfidnije nacine, da napuste firmu i za to “ pucanje filma “ svakom ponaosob isplacuje se tzv. otpremnina od po cirka 100 000 dinara. Cisto da se zabeleži, perjanica u vršenju pritisaka bio je onaj koji bi zapravo trebao da brine o zaposlenima, direktor Dragiša Milojevic. I sve bi to možda i bilo u redu da nema nekih detalja koji bodu oci. Prvo pare su im isplacene na ruke, bio i sudski proces oko toga, a drugo gazda opštine u to vreme, Miliša Dinic, ladno prebaci sicu od 5,5 miliona dinara opštinskih para na racun RTV Sokobanja. Uz malu napomenu, racun je sada u Nišu i niko od radnika RTV Sokobanja nema pojma gde su te pare. Mada nije potrebno biti mnogo pametan pa shvatiti gde su završile. Nadalje, novi gazda iz senke donosi novu odluku. Na programu radio Sokobanje od sada ide samo narodna muzika. I sad da ne raspravljamo mnogo o ukusima i uredjivackoj politici, ali i oni najzadrtiji pobornici narodne muzike poceše da pomeraju skalu na radio prijemniku, jer nisu više mogli da trpe taj teror šunda i nezainteresovanosti za ono što ide u etar. Tu je vec prva greška i radnika. Poveli su se za onom starom, veži konja gde ti gazda kaže, pa makar i crko. A, konj je vec pri samom kraju. Sve ovo dovodi naravno do pada slušanosti, što, naravno, neminovno vodi i padu, vec i onako slabog, prihoda od marketinga. Samo da napomenemo da je do privatizacije, RTV Sokobanja bila, možda, jedino preduzece ciji je osnivac opština Sokobanja koje nije imalo ni dinar duga, jer su od opštine pristizale pare samo za minimalne plate radnika, dok su svi ostali troškovi bili pokriveni iz prihoda od marketinga i kompenzacija. I tu dolazimo do pocetka kraja. Prikriveni gazda polako ostvaruje svoj plan. Niko više ne gleda Soko televiziju, još manje ljudi sluša radio Sokobanju. Nema prihoda, ljudi postaju sve nezadovoljniji i kraj je sve izvesniji. Pored svega, na mangupski nacin, kupovinom nekih famoznih 20 metara kvadratnih negde na brdu zvanom Janior, prikriveni gazda pokušava da se uknjiži kao vlasnik predajnika RTV Sokobanja. I to ne bi bilo sporno da je taj covek stvrani vlasnik RTV Sokobanja, a ne samo predsednik Upravnog odbora. Da bi sve bilo malo jasnije, možemo to i ovako objasniti: Zamislite da Veran Matic bude predsednik Upravnog odbora RTS-a, pa onda kupi plac na Avali i sebe uknjiži kao vlasnika tornja na toj planini i sa njega pocne da emituje program televizije B92. Mada, možda je prikriveni gazda malo požurio i to je sada jedina šansa radnika da potegnu pitanje poništenja privatizacije.

E, sad da se pozabavimo malo i odnosom sadašnjih predstavnika lokalne vlasti prema ovom problemu. Doduše, sve su to nezvanicni stavovi, ali dosta dobro odslikavaju sveukupnu sliku onoga što je opisano u prvom delu teksta. Prvo, kad ukljuce sivu masu, politicku, kažu: Lokalna samouprava nema nikakvih ingerencija, to je sada privatna firma. Šta mi tu možemo? E, pa gospodo draga, nije vas interesovalo kada je privatizovan Trebic, nije vas interesovalo kada je privatizovana radio televizija, sutra verovatno nece da vas interesuje kada se privatizuje Lepterija, pa specijalna bolnica, pa komunalno. I šta ce se onda desiti? Ukoliko se i dalje pravite toše, sve da se ne bi zamerili gazdama u Beogradu, a znajuci kako su prošli Trebic i radio televizija, dajte nam odgovor na pitanje iz naslova. Otvorite konacno oci, pogledajte šta se dešava, nemojte se vaditi na svetsku krizu i konacno krenite da se mešate u svoj posao. Niko iz Beograda nece nam pomoci, ako sami sebi ne pomognemo. Spašavanje RTV Sokobanja je dobar znak da pocinjete da razmišljate o necemu što je brend Sokobanje i od cega Sokobanja i njeni stanovnici mogu samo da imaju koristi. A, onda se pozabavite i ostalim preduzecima koje ceka privatizacija jer od toga zavisi sudbina ovog grada. Ukoliko nastavite ovako kako sada radite, može se doci samo do jednog zakljucka: ili imate zle namere ili nemate dovoljno pameti i cohonesa, da se bavite svojim poslom.

Sve u nameri da ce svi oni koji ovo procitaju, malo i razmisliti

pozdrav.

Predrag Stevanovic, bivši novinar RTV Sokobanja

Radnici RTV Sokobanja prijavili inspektoru rada direktora firme

Zaposleni RTV Sokobanja a.d. Niš, koji su u štrajku od 11.05.2009.godine zbog neisplaćenih zarada, prijavili su u petak, 15. maja, Inspektoratu rada Zaječarskog upravnog okruga protivzakonit odnos prema zaposlenima u štrajku u RTV Sokobanja a.d. Niš, od strane v.d. direktora Dragiše Milojevića i nepoznate ženske osobe – saopštila je predsednica štrajkačkog odbora Danijela Jarić. Ona navodi da je v.d.direktora Dragiša Milojević prekršio Zakon o štrajku time što je juče nezakonito i pod pritiskom pokušao da uruči rešenja o rasporedjivanju štrajkača na radne zadatke, a koja nisu u skladu sa odlukom štrajkačkog odbora o minimumu procesa rada. Pokušaj pritiska na štrajkače nastavljen je tako što je predsednci štrajkačkog odbora Danijeli Jarić nepoznata ženska osoba u kancelariji v.d. direktora Milojevića i u njegovom prisustvu usmeno saopštila da će štrajkači koji nisu potpisali pomenuta rešenja dobiti otkaze, pri tom omalovažavajući predsednicu štrajkačkog odbora rečima da sa njom nema nameru da tumači zakon – navodi se u prijavi Inspektoratu za rad.

Totalna obustava rada u RTV Sokobanja

Zaposleni RTV Sokobanja a.d. Niš, članovi Sindikata ''Nezavisnost'', nastaviće sa obustavom rada, koja je počela 11. maja, do ispunjenja zahteva, odnosno do isplate zaostalih zarada prema ugovorima o radu i Kolektivnom ugovoru, kao i uspostavljanja redovne isplate zarada ubuduće – saopštava Danijela Jarić, predsednica štrajkačkog odbora. Ona navodi da osim jednog sastanka i pokušaja pregovora, od poslodavca više nema nikakvih informacija, tako da će štrajkači preduzimati dalje korake radi ostvarivanja svojih prava, uključujući i zahtev za raskidanje Ugovora i poništenje privatizacije RTV Sokobanja.

Članovi Sindikata “Nezavisnost” RTV Sokobanja AD Niš na sastanku održanom 28.04.2009.godine doneli su odluku o stupanju u štrajk upozorenja i o najavi štrajka zbog neisplaćenih zarada. Štrajk upozorenja otpočeo je u četvrtak, 30.aprila i trajaće do 10.05.kada će ,ukoliko se ne ispune zahtevi zaposlenih, početi štrajk. i preduzimanje svih drugih zakonom propisanih mera za ostvarenje prava zaposlenih .Zahtevi su: isplata zarada za januar,februar i mart mesec i redovna isplata zarada ubuduće. Štrajk upozorenja odvija se u potpunosti u skladu sa zakonom u vidu jednočasovnih obustava rada u terminu od 20 do 21 čas a koje se svakodnevno najavljuju V.D.direktora Dragiši Milojeviću.

Poremećaj u isplati zarada zaposlenih u RTV Sokobanja AD NIš nastao je jula meseca prošle godine od kada Sindikat Nezavisnost pokušava da sa vlasnikom stupi u razgovore o pronalaženju rešenja problema u preduzeću. U više navrata Sindikat “Nezavisnost” je pozivao predstavnika većinskog vlasnika firme na razgovor u kojem bi radnici mogli da saznaju namere većinskog vlasnika i planove daljeg rada i funkcionisanja RTV Sokobanja, budućnost preduzeća i zaposlenih. Zvaničan odgovor predstavnika većinskog vlasnika, Sindikat “Nezavisnost” nije dobio. Treba napomenuti da većinu zaposlenih čine porodični ljudi sa decom koji izdržavaju svoje porodice , od toga i dve samohrane majke koje se o deci staraju bez drugih prihoda.

Do sada štrajkači nisu dobili odgovor o namerama većinskog vlasnika firme u vezi sa aktuelnom situacijom, ali su zato počeli svojevrsni pritisci na zaposlene. 04.05.2009. stiglo je upozorenje u pisanoj formi u kome se neosnovano navodi da se štrajk upozorenja ne sprovodi u skladu sa zakonom ,što za posledicu može da ima prestanak radnog odnosa štrajkača. Upozorenje je potpisao Dragiša Milojević VD direktora RTV Sokobanja AD Niš.

Danas 05.05.2009. radnicima su uručeni novi aneksi ugovora o radu sa izmenama u delu visine dosadašnjih zarada,tako što se,kako je navedeno u aneksu ugovora, u skladu sa odlukom UO preduzeća zbog teške finansijske situacije uvodi minimalna zarada za sve zaposlene a što predstavlja još jedan vid pritiska na zaposlene koji su u štrajku. Osim navedenih, na štrajkače se vrše i psihološki pritisci praćeni pretnjama otkazom i sličnim insinuacijama od strane rukovodioca preduzeća a što sadrži elemente mobinga.

Želimo da potsetimo da je RTV Sokobanja privatizovana 16.novembra 2007.,nakon 29 godina rada Radio Sokobanje i 10.godina rada Tv Soko. Novi vlasnik je Snežana Otović iz Niša,do danas nepoznata zaposlenima.RTV Sokobanja je bila poznata najširoj javnosti po mnogim priznanjima za svoj rad ali i kao nosilac demokratskih promena krajem devedesetih,ne samo u ovom kraju već i mnogo šire. Borba za napredak i bolju budućnost bila je oduvek deo naše svakodnevnice pa tako i danas.

Imajući u vidu tešku situaciju u kojoj se nalaze radnici našeg preduzeća,molimo vas da ovu informaciju plasirate i prosledite drugim agencijama i medijskim kućama.

Sindikat RTV Sokobanja „Nezavisnost”

Danijela Jarić, glavni poverenik i

predsednik štrajkačkog odbora