Ono što Sokobanju izdvaja od svih banja, kako u Srbiji, tako i u Evropi, pored termalnih izvora i lekovitih svojstava, čistog vazduha bogatim ozonom, klimom, mnogobrojnim izletištima itd. su njena prirodna, Bogom dana vegetacija i parkovi čije je organizovano uređenje započeto krajem 19. veka. Sokobanja većinom leži na levoj obali Moravice, na južnoj strani kotline, gde je vegetacija bujnija, izdašnija, (zbog podzemnih voda i izvora) i svi parkovi se nalaze na toj strani, u podnožju Ozrena. Širenjem varoši, izgradnjom novih naselja na desnoj obali Moravice, Carina, Srednje brdo i deo Prevalca, nije se vodilo računa o potrebi zelenih površina, bar iole srazmerno suprotnoj strani, (u pitanju je višegodišnja divlja gradnja), tako da urbani deo Sokobanje, na desnoj obali moravice "krase" beton, asfalt - sivilo! Istina, poslednjih godina, zahvaljujući pejzažnom arhitekti u SO Sokobanja, Draganu Kneževiću i njegovom zalaganju i znanju, pomenuta naselja dobijaju zelene površine, ali minorna u odnosu na drugu stranu! Rešenje problema ostavljamo lokalnoj samoupravi, a ovde ćemo predstaviti parkove Sokobanje, oni to zavređuju, jer doprinose opštem utisku o Banji pod Ozrenom i njenim isceliteljskim svojstvima.
* * *
Vladimir S. PUTNIK
NASTANAK PARKOVA
Inžinjer Roman Balajnski je 1888. godine izradio "Plan situacioni za regulaciju varošice Sokobanja" i ovo je najstariji urbanistički dokument Sokobanje. Po zapisima Feliksa Kanica, tada je na Banjici uređen lep park sa jednim malim ribnjakom, na 400 m/kv. površine. Sedam godina kasnije, 1895. osnovano je u Sokobanji "Društvo za unapređenje Sokobanje i ulepšavanje okoline", koje između ostalog uredilo: pristup Sokogradu, prosečeni su putevi do vodopada Ripaljke, do izvora Barudžije i do Vrela, napravljeni su paviljoni za odmor. Društvo je uredilo i prostor oko turskog kupatila, budući Park kod kupatila, a tada je načinjeno i jezero za vožnju čamcima u parku Vrelo, (danas je tu letnja pozornica Vrelo) i park-šuma u njegovoj blizini, (Borići). Prosečeni su putevi do Ozrena i Rtnja...
Na čelu društva stajao je Upravni odbor sa predsednikom Petrom Dojićem, banjskim lekarom, a pokrovitelj Društva je bio arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije Mihailo, koji je i njegov osnivač. Cilj društva je da se Sokobanja približi tadašnjim evropskim banjama. Na samom kraju 19. veka Sokobanja je imala lepo uređene parkove, od kojih je Park kod kupatila zauzimao prostor od 1,5 ha.
* * *
PARK KOD KUPATILA (centralni gradski park)
Nastao je zahvaljujući termalnoj vodi koja izbija u zavidnoj meri, sa temperaturom od 46 stepeni C. Nadomak ovog izvora je i drugi, koji je po sastavu vode sličan prvom. Nedaleko od kupatila, bušenjem se došlo i do trećeg izvora i danas je tu malo postrojenje sa pumpom za vodu. Kroz park protiče i Vrelski potok koji se u severnom delu parka sastavlja sa termalnim podzemnim potokom, da bi sastavljeni utonuli u Moravicu u blizini hotela Zdravljak.
Parterni deo parka, ispred kupatila, sa cvetnim lejama i ružičnjacima, najstariji je uređeni parkovski prostor. Za početak gradnje uzima se 1880. godina, nastajao je u etapama, a već početkom 20. veka park je imao gust masiv visokog zelenila.
Od 1934. godine, park neznatno menja izgled, unose se nove vrste drveća, žbunja i cveća i sagrađana je fontana u središtu severnog kružnog platoa. Posebno izražena ljubav nekolicine meštana prema parkovima doprinela je njegovom očuvanju, razvoju i unapređenju. U tom periodu park u zapadnom delu dobija i dečiji sektor, gde se nalazilo i malo zabavište, koje je posle II svetskog rata premešteno.
U godinama posle 1958. Park kod kupatila se širi i osvežava sadnicama novih stabala lišćara, četinara i žbunjem. Lišćari zauzimaju 62%, a četinari 38% površine parka. Najbrojnija su stabla krunolisne i sitnolisne lipe, zatim jablana, bresta, divljeg kestena, bagrema, jasena, javora, kanadske topole i drugih. Od četinara u parku su zastupljena stabla smrče, crnog bora, jele i tuje. Danas Centralni banjski park zahvata površinu od 2,17 ha, lepo je uređen, prostran i ukrašen. Obnovljena je rasveta u parku, uređene staze, postavljene nove klupe, a dečije igralište, "Sokolići", sa novim rekvizitima za igru i zabavu, posebno je ograđeno. Velika fontana, u severnom delu parka je renovirana, sa osvetljenim vodoskokom, koji uveče i noću, šumskoj oazi u centru Sokobanje, daje posebnu draž.
* * *
PARK NA BANJICI
Kao i u slučaju parka kod kupatila i Park Banjica je nastao zahvaljujući vodi. I ovde su od velkog značaja termalni izvori, čija se voda koristi za lečenje. Postoje dva termalna izvora čija je temperatura 28 i 32 stepana Celzijusovih. Obodom parka je korito reke Moravice. Formiranje ovog parka započeto je krajem 19. veka, nakon izrade Prvog situaciacionog plana za Sokobanju i aktivnostima Društva za uređenje Sokobanje i zahvatao je površinu od 0,44 ha, (1959.g. je proširen na 2,05 ha) i bio je samo prostor oko kupatila sa lekovitom vodom. Polako i neprimetno ovaj park je prelazio u slobodnu prirodu i omogućavao sagledavanje raznovrsnih pejzaža, poput tesnaca Moravice ili ruševina Sokograda. Nizvodno Moravicom pružalo se malo jezero koje je služilo za promenadnu vožnju čamcima. Nad vodom su rasle vrbe.
Tek 1953. godine pristupa se detaljnijem uređenju ovog parka: cvetne rundele se obogaćuju novim vrstama cveća, sadi se raznoliko ukrasno šiblje i unose mlada dekorativna stabla. Međutim travnatih površina u parku je nedovoljno, a ono što se sadilo imalo je namenu da obezbedi hladovinu za bolesnike. Iste godine je, zbog čestog plavljenja reke Moravice, podignut odbrambeni zid na delu ispred kupatila. Dve godine kasnije, 1955.g. u parku su zasađene mladice crnog bora, katalpe, tuje, juniperusa i breze. Projektom inženjera šumarstva, Jelisavke Vorgić, iz 1958. godine pristupa se detaljnom uređenju Parka na Banjici i njegovom proširenju na 2,05 ha, na prostor gde su bile njive i ciglana. Bilo je neophodno prvo podignuti odbrambeni zid, na levoj obali Moravice gde je nekada bilo jezero. Radovi su započeti 1959. godine. Staze parka su pravolinijski projektovane, sa ciljem da odvedu posetioca najkraćim putem do kupatila, zatim do plaža ili dalje, do izletišta Lepterija i Sokograda. Ostale staze u parku su slobodno projektovane i imaju za cilj da šetačima omoguće različite vizuelne perspektive. Severna strana parka, do ulice Svetog Save, je na potezu od zapadne staze koja služi za saobraćaj, do mosta na Moravici, zaštićena drvordom i živom ogradom, čime je stvorena prepreka za prašinu i buku koju stvaraju automobili. Osnovno opredeljenje projekta za izbor vrsta sadnica je da podjednako budu zastupljeni lišćari i četinari, tako da lišćari zauzimaju 49%, a četinari 51% površine parka. Žbunje je postavljeno uglavnom u uglovima travnjaka i pored grupa drveća. Vremenom u park se unose nove vrste sadnica i on postaje botanička bašta svoje vrste, u punom sjaju i raskoši. Atrakcija u parku je jedno bolesno stablo starog platana, sa čvorovima, za koga kažu da je Drvo želja. Često možemo videti šetače kako rukama dodiruju platan, pomislivši želju, verujući da će im se ona ostvariti.
I Park na Banjici je dobio novu rasvetu i nove klupe, pored postojećih, lepo je uređen i predstavlja zaista divno mesto za odmor, opuštanje ili rekreaciju.
***
PARK NA VRELU (Borići)
Ovaj park dobija naziv po svojoj vodi koja je kroz istoriju različito upotrebljavana: kao izvor pijaće vode, kao prirodni dekor (potok koji slobodno protiče kroz park) i kao scenski element - jezero koje je služilo za vožnju čamcima, kada je potok bio pregrađen. Iznad centralnog izvora je i drugi izvor vode za piće nad kojom je spomen česma Hajduk Veljku iz 1926. godine. Sa uređenjem parka na Vrelu započelo se krajem 19. veka, po osnivanju "Društva za unapređenje Sokobanje i ulepšavanje njene okoline". U želji da se dobiju što veće površine zasađene četinarima, Društvo je na Vrelu zasadilo crni bor, smrču, i jelu, a od lišćarskih vrsta brest, lipu, kesten, javor i jasen. Već 1903. godine, posle Majskog prevrata,Nenad Dinčić, istraživač sokobanjske prošlosti je zapisao:
"Kralj Petar Karađorđević i ostali članovi dinastije nastavili su da dolaze ovamo. Sokobanja koristi tu okolnost i poklanja novom vladaru veliku livadu na platou iznad novopodignutog šetališta i jezera na Vrelu. Tu livadu je narod od tada nazvao kraljevo imanje. I vladar i njegov predsednik vlade nameravali su da zidaju letnjikovce i svako je na svoje imanje počeo da dovlači materijal. Na kraljevom imanju se podiže i jedna obična montažna zgrada za čuvanje materijala, u neposrednoj blizini Hajduk Veljkovog šanca iz Prvog srpskog ustanka..."
Nedugo po formiranju, te 1903. godine, Park na Vrelu postaje glavno izletište varošana i gostiju. Smešten je na severnim obroncima Ozrena, a na južnom obodu Sokobanje. Prvo su izgrađene serpentinaste staze, a zatim je izvršeno pošumljavanje južnih i zapadnih strmeni oko potoka. Staze su prosečene na padinama Ozrena sve do najvišeg platoa Poljanice, sa kojeg se pružao pogled na Rtanj i ceo moravički basen. Iznad centralnog izvora, u blizini drugog izvora pijaće vode, izgrađena je kantina, a zapadno od kantine, na kraljevom imanju, letnjikovac kralja Petra Karađorđevića.
U periodu između dva svetska rata, Park Vrelo postaje kultno sastajalište mondenskog sveta. Društveno-kulturni život odvijao se u kantini i na njenoj terasi. Na Vrelu se provodio i Đurđevdanski uranak. Jezero je služilo za šetnju čamcima, a u šumi su se zakazivali i ljubavni sastanci. Centralni izvor u parku Vrelo je 1934. godine kaptiran za vodovod, dovoljan tada za snabdevanje varoši pijaćom vodom, kao i za jezero.
Posle Drugog svetskog rata, u vreme kada se posebna pažnja poklanjala sokobanjskim parkovima, od 1953. do 1955, godine, to nije slučaj i sa parkom na Vrelu. Šumska uprava je u tim godinama na Vrelskoj livadi (sada izletište Borići) zasadila na 2,85 ha šumske kulture crnog bora, američkog, jasena gorskog javora i kanadske topole i čitava livada je pretvorena u šumu. Vremenom Park Vrelo i pošumljema Vrelska livada su srasli. Jezero je pretvoreno u letnju pozornicu, a kantina, pod imenom Lovački dom bila je do 1992. godine objekat za iznajmljivanje, uglavnom za kafane. Kantina je danas u lošem stanju, a Park Vrelo služi kao prolaz do česme Hajduk Veljka i kao prečica do Borića. Jedino se na izletištu Borići preko leta, u špicu turističke sezone, odvija društveni život. Gornji deo izletišta je namenjen za boravak i zabavu dece, a u nižem delu je prostor za kamp-prikolice.
LITERATURA:
Istorijski razvoj parkova u Sokobanji
Jelena Miletić-Milenković
Sokobanja-Beograd 2004.
priredio i dopunio:
Vladimir S. PUTNIK
