Pocetkom minulog stoleca, posle teskih borbi u I i II srpskom ustanku, tek sto je u malenoj knezevini na Balkanu zavladao relativan mir, pocinje da se razvija i turisticka delatnost. U Sokobanji, klimatskom mestu na glasu, uvodi se red oko dolaska i oporavka bolesnika. A nije manjkala ni zdravstvena sluzba...
Iz tog doba sacuvano je nekoliko izuzetno vrednih i zaista zanimljivih dokumenata koji danas znace mnogo vise od puke gradje za turisticku istoriju Sokobanje.
U niskom Istorijskom arhivu brizljivo se cuva akt od 8. juna 1837. godine, kojim se zastvanik Lazarevic iz Kragujevca upucuje na lecenje u Sokobanju. U tom dokumentu, izmedju ostalog, pise:
„Staresini sreza banjskog, g. kapetanu Milovanu Jovanovicu
po najvisem odobrenju Njegove svetlosti, najmilositivijeg gospodara i Knjaza nasega, od 4. tekuceg meseca, broj 2028, salje g. Lazarevica u Banju radi upotrebljavanja tople vode, te vojno policijska kancelarija preporucuje Vasem blagodariju da mu nadjete dobar i cist stan i da mu odredite uobicajeno sledovanje, to jest, po oke mesa i oku hleba, soli i po jednu svecu na dan. Takodje, preporucite ga tamosnjem g. doktoru Djoki da mu sredstva koja on za potrebno nadje lecenje bolesti njegove daje
broj 785 U odsustvu privremenog sefa vojnopolicijske
8. juna 1837. Kancelarije
U Kragujevcu Sekretar
Momcilo Gavrilovic
Posle zastavnika Lazarevica, uputom broj 331/1837. u Sokobanju se 31. juna 1837. godine salje na lecenje izvesni Zivko Jovanovic. Staju podaci odakle je dosao Zivko, kako se lecio i koliko je boravio u Banji.
Doktor Djoka se te godine pominje jos jednom.
U izvestaju broj 437/1837. saopstava se da je Djoka Novakovic, lekar iz Sokobanje sa hirurskim instrumentima, doputovao u Kragujevac 21. oktobra 1837. godine.
Turisticka sezona je u to vreme trajala koliko i lepo vreme, od kasnog proleca do rane jeseni. Gosti su dolazili sa uputom. Kapetan Milovan Jovanovic je brinuo o njihovom smestaju i ishrani, a dokrtor Djoka Novakovic o lecenju.
Dokumentacija iz niskog Istorijskog arhiva predstavlja, istovremeno prve zvanicne tragove o pocetku organizovanog turizma, u verovatno citavoj zemlji.
U to vreme popisom od 13. oktobra 1836. godine, u Sokobanji je bilo – 10 terzija, 17 curcija, 11 mehandzija, 2 mutavcija i jedan tufegdzija, zatim – jedan kafedzija, jedan bojadzija, jdean bordzija i jedan mumdzija. Postojanje mehandzija i kafedzija upucuje na zakljucak da se u Banji organizovan turizam razvijao i pre dolaska bolesnika sa uputom. O uredjenju Sokobanje dosta je u to vrme brinuo Mihajlo Obrenovic . Mladi vladar je 3. juna 1841. godine uputio naredbu kapetanu Jovanu Boskovicu i nacelstvu aleksinackom, sa porukom ziteljima Sokobanje da – „kamen spremaju i da se na jesen u centar varosi ulica kldrmise kako ne bi voda koja se po carsiji razliva iz Amama dosadjivala i smrad donosila...“
Taj period karakterise i naredba broj 3002 od 18. juna 1844. godine sa potpisom Ilije M. Garasanina, da se u varosima ne mogu podizati zgrade ukoliko se ne javi okruznom nacelniku da licno izadje na plac i utvrdi kakva ce se kuca graditi.“Nacelnik je duzan da se stara o podizanju svakog objekta, krov crepom ili ceramidom da se prekriva, sokaci da se ispravljaju, varos ulepsava. Ukoliko se to ne bude sprovodilo, nacelnik ce biti na odgovornost pozivan...“
Sokobanjski srez, prema podacima niskog Istorisjkog arhiva, prihode je ubirao i od prodaje gmizavaca – davanja u zakup bara u kojima se legu pijavice. Pijavice su u to vreme cak bile i roba za izvoz preko granice. Svaka pijavica stajala je jedan talir, a isplacivan je u djumurkanama ( carinarnice). U Sokobanji tih godina pijavice su imale visoku vrednost jer su, pored kupanja u termalnoj vodi, koriscene za lecenje.
Verovatno da je turizam podstakao otvaranje i postanskog saobracaja u Sokobanji. Popeciteljstvo unutrasnjih dela doenlo je 4. maja. 1856. godine odluku da se posta iz Beograda za Sokobanju salje tri puta sedmicno – utorkom, cetvrtkom i subotom, a da se u Beograd vraca – sredom, petkom i nedeljom u 1,30 casova. Godine 1873. od sokobanjske opstine je zatrazeno da pronadje prigodnu prostoriju za smestaj telegrafa. Kako opstina nije mogla da obezbedi u svojoj zgradi takvu sobu, zakupljena je prostorija kod jednog privatnika. Opstina je, ipak, sa 150 dukata pomogla otvaranje telegrafa 15. februara 1873. godine, a prva poruka je krenula 24. februara sto potvrdjuje dopis pisara sreza sokobanjskog nacelstvu aleksinackom.
Pocetkom godine u Sokobanji su pocinjale pripreme za dolazak i boravak gostiju. To potvrdjuje i proglas sreskog nacelnika Nikole R. Prelica od 11. februara 1880. godine.
Prezentovani materijal se nalazi na serverima Sevenload, Google Video, YouTube ili Rapidshare sa kojih preuzimamo postojece linkove. Za autorska prava za linkove prikazane na nasoj stranici odgovorni su pomenuti sajtovi.
