Naucnik Petar S. Jovanovic 1914. godine obavio je antropogeografska ispitivanja Sokobanje. On, izmedju ostalog, pise:
„Varosica ima vise tip drumskog naselja. Sa obe strane glavnog druma poredjani su ducani i radnje. Zbog toga je varosica dobila veoma izduzen oblik. Pozadi pored sporednih ulica nema ducana, vec su tamo kuce za stanovanje, Njih mnogo vise ima sa juzne, ozrenske strane. Narocito su jako grupisane kuce oko mesta gde je Kupatilo, sa omanjim parkom i pijaca sa sreskim nacelstvom, opstinom, crkvom i osnovnom skolom. Iznad poslednjih kuca, pod Ozrenom, nalazi se jos jedan park. Tu izbija sokobanjsko Vrelo – izvor vode za pice...“ Taj izvor je 1934. godine kaptiran za vodovod. Petar S. Jovanovic navodi da Sokobanja ima postu, telegraf, sresku bolnicu i sreski rasadnik.
U to doba varosica je podeljena na nenkoliko mahala, od kojih su najvaznije bile: Carsija, Amam potok, Palilula, Podina, Banjica itd. Pisac, zatim, istice vrednost pojedinih predela u blizoj okolini: Soko grad, kanjon Moravice, Lepteriju, Ozrenske njive i Vrelo. Iz godine u godinu raste i broj posetilaca. Za 1908. godinu zabelezeno je da su tog leta u Banji boravila 963 gosta.
Izmedju dva svetska rata broj posetilaca godisnje se krece od 1.240 (1933. godine) do 1.590 gostiju (1940. godine).
Sokobanja tada dobija izgled naselja zbijenog timpa posto se na praznim placevima izmedju mahala, gde su bile njive, podizu nove zgrade. Grade se i vile za izdavanje banjskim gostima.
U to vreme za boravak posetilaca popularne vile bile su: „Misic“, „Mon-repo“, „Nada“, „Srbija“, „Desa“, „Bota“, „Caca“, „Zora“, „Milanovo“, „Stojanovic“, „Ozren“, „Ljubica“, „Dance“, „Milica“, „Bor“, „Moj mir“, „Julija“, „Dara“, „Dana“ i druge.
Sokobanja u to vreme imala je jedan hotel – „Park“ sa 35 postelja i odmaraliste Ratnih vojnih invalida sa 60 kreveta.
Najpoznatiji restorani u to dobra bili su: „Soko-grad“, „Kasina“, „Srpski kralj“, „Hajduk Veljko“, „Evropa“, „Ladna voda“, „Lovac“, „Prolece“ i „Zora“.
Goste na pansion (stan i hranu) primali su Mika i Cedomir Stojancevic, zvani Curcije. Najpoznatije cevabcinice bile su kod Bore Stojanovica-Kalce i Voje Golubovica.
Pjer Krizanic poznati karikaturista i redovni gost Sokobanje, o cevapcicima kod Voje Golubovica napisao je stih :
Putovo sam nocu – danju
Dok sam stigo u Sokobanju
I proso sam mnogo milja
Sve zbog Vojinog rostilja
I podjose Pata, Mica
Zbog Vojinih cevapcica
Stoput nek mi Dizni pise
Ne vracam se natrag vise
Za mnen je ovde bolje
Hranim se kod cika Voje
Njegov rstilj nema manu
Najbolji je na Balkanu.
To je vesti ugostitelj iskoristio za reklamu i stihove napisao na tabli kraj firme iznad radnje.
Sokobanju uperiodu izmedju dva rata svakog leta posecuju poznati pisci tog vremena: Branislav Nusic, Stevan Sremac (ovde je preminuo), Radoje Domanovic i drugi. Branislav Nusic je o lekovitim svojstvima Sokobanje napisao kratak stih koji se i danas rado prepricava medju gostima:
„Sokobanja, Soko-grad,
Dodjes mator, odes mlad.“
Kako je nastala ova krilatica, saznajemo iz zivog secanja fotografa Sinise Ristica iz Sokobanje.On je jednog leta zamolio poznatog komediografa da ga snimi. Otisli su na Moravicu. Ristic je snimio Nusica sa suprugom u jednom camcu. Kasnije, kada je Branislav Nušić dosao kod Ristica po svoje fotografije, ugledao je lep snimak Soko-grada iznad izletista Lepterija . Taj snimak mu se veoma dopao i obratio se Risticu:
„ Daj da ti nesto napisem na slici, da je brze prodajes kao razglednicu“.
Nusic je napisao poznatu krilaticu o Sokobanji, a razgldenica se, zatim prodavala narednih godina.
Boravak Branislava Nusica 1934. i 1935. godine pamte Sokobanjci, jer je poznati komediograf umeo da okupi drustvo i da prosipa sale kao iz rukava. Jedna od tih sala je i aluzija na inhaliranje: „Macka na rupi misa ceka, a mi – zdravlje.“
Pocetkom XX veka u Sokobanju su dolazili mnogi knjizevnici koji su ovde nalazili okrepljenje za svoj dalji rad i stvaralastvo. Opcinjavala ih je priroda u praiskonskom obliku, divlja i netaknuta. Vozili su se camcima po Moravici, odlazili su na izlete na Ozren, Ripaljku, Vrelo. Lepteriju, izvor Moravice. Nocu su dugo sedeli po malim kafanama uz pesmu i zvuke violine.
Sinisa Ristic je nasledio negaitve poznatih licnosti od svog majstora i ucitelja, sokobanjskog fotografa Miliisava Milisavljevica.To su, izmedju ostalog, snimci Stevana Sremca, Aleksandra Belica, Pavla Popovica, Stanoja Stanojevica, Tihomira i Mihajla Djordjevica, Slobodana Jovanovica i Mihajla Gavrilovica. Stevan Sremac je najrevnosnije posecivao Sokobanju. Ljubitelj dobrih jela i jos bolje kapljice, uvek oran za salu, Sremac je sa drustvom docekivao zoru.
U leto 1906. godine Sremac se iznenada razboleo. Kratko je bolovao i 12. avgusta umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovica. Iz Beograda je, zatim, dosao njegov brat da telo pokojnika prenese u Beograd. Na ispracju velikog pisca okupilo se stotinu banjskih gostiju i skoro svi stanovnici Sokobanje, u tuznoj povorci za kovcegom u kome je lezao njihov prijatelj. Ovaj momenat ovekovecio je na slici mesni fotograf Milisav Milosavljevic. Na kucu u kojoj je boravio Sremac postavljena je spomen – ploca.
U vreme II svetskog rata i kasnije, posle oslobodjenja, Sokobanju su posecivali Ivo Andric, Rodoljub Colakovic i jos neki poznati knjizevnici.U Andricevoj zaostavstini pronadjeno je nekoliko belezaka o ovom kraju.
Andric je zabelezio:
„Na visoravnima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta bozur; njegovi cvetovi lice zaista na krupne rane i imaju boju teske tamnocrvene krvi.“
Nas nobelovac zabelezio je jdenu izrek:
„Da ga uzmes za noge i istreses naopako, pre bi mu istresao dva oka iz glave nego dva dinara iz dzepova“ – („cuo u Sokobanji 1972. godine“).
Ovi fragmenti nalaze se u Andricevoj knjizi „Znakovi pored puta“. Pored tvrdnji profesora beogradskog Medicinskog fakulteta dr. Vojislava Danilovica, knjizevnik Ivo Andric je (u vreme II svetskog rata) ovde, u Sokobanji, poceo da pise svoj roman „Na Drini cuprija“, za koji je 1961. godine dobio nobelovu nagradu. U periodu od pocetka XX veka do II svetskog rata ljudi iz Sokobanje aktivni su ucesnici u mnogim istorijskim dogadjajima, bunama i oruzanim pokretima odjenim za nacionalno i socijalno oslobodjenje.
Politicki zivot Sokobanje u prvim godinama posle I svetskog rata nosi obelezje prodiranja politickog uticaja i prisustva Komunisticke partije Jugoslavije. Vec 1919. godine, grupa intelektualaca deluje u Sokobanji na liniji KPJ. Godinu dana kasnije odrzava se izbor Mesne organizacije KPJ.
Na prvim izborima posle I svetskog rata postavljaju se kutije Komunisticke partije.
Jaci uticaj KPJ narocito se oseca U Sokobanji izmedju 1930. i 1941. godine. To je period delovanja gradjanskih burzoaskih rezima i opozicionih struje, u kome se pojavljuju nove politicke snage iz redova radnickog pokreta i KPJ.
U tim godinama, od 1932. sve do pocetka II svetskog rata, novinar Aleksa Markisic i nesto kasnije nastavnik Dimitrije Dragovic, uspeli su da stvore politicki aktiv agitatora radnickog pokreta.
Put do stvaranja jakog politickog jezgra nije bio nimalo lak i jednostavan, ali u tih desetak godina pred II svetski rat, bilo je dosta ljudi u Sokobanji, spremnih da prihvate ideje i poruke KPJ i da se za njih dosledno bore do pobede i slobode.
