Ovo je priča o Ćele-kuli, o vremenu i događajima koji su prethodili i doveli do njenog nastanka. Ona govori o teškim i užasnim vremenima, kroz koja je prolazio srpski narod i treba da nam pokaže koliko treba da cenimo slobodu, jer kad se izgubi - teško se i krvavo stiče.
Ovo je priča o Ćele-kuli, o vremenu i događajima koji su prethodili i doveli do njenog nastanka. Ona govori o teškim i užasnim vremenima, kroz koja je prolazio srpski narod i treba da nam pokaže koliko treba da cenimo slobodu, jer kad se izgubi - teško se i krvavo stiče.
Burni događaji koji su potresali Evropu krajem 18. veka snažno su se odrazili na Balkanu, gde je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je iz temelja promenio svest srpskog naroda, duboko uspavanu nakon viševekovnog ropstva. Austrijsko - turski rat, 1788-91 (Kočina krajina), u kojem su Srbi aktivno učestvovali, nije u celosti ispunio želju za slobodom. Ipak, korist je bila znatna: Svištovski mir je garantovao Srbima da se Turci neće svetiti, mnogo oružja je ostalo u srpskim rukama, veliki broj Turaka je napustio Srbiju, a preostali su nastavili život u većim gradovima. Sultan Selim III je dao određenu autonomiju Beogradskom pašaluku, srpski knezovi su skupljali porez i zajamčena je sloboda vere i trgovine. Janičari su se povukli u Vidin, a na povlačenje ih je borbama naterala regularna turska vojska pojačana narodnom vojskom koju su činili Srbi. Ali, zbog potrebe za unutrašnjom stabilnošću, sultan 1799. godine dozvoljava povratak Janičarima u Beogradski pašaluk i to je bio početak neviđenog bezakonja, nasilja, otimačine i pljačke. I beogradski paša je nastradao od ruku Janičara i pašalukom su zavladala četvorica dahija, janičarskih vođa: Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed Fočić Aga i Mula Jusuf. U srpskom narodu je počela da jača svest o neophodnosti snažnog otpora turskom tlačenju, po Šumadiji su se javljale mnoge hajdučke čete, a samopouzdanje stečeno prethodnim borbama, pojačalo je nagonsku želju da se sačuva goli život i opstanak i doveli su do visoke spremnosti za otpor Turcima.
Predosećajući nevolju i znajući odakle im preti najveća opasnost, dahije su naredile da se pogube najviđeniji srpski knezovi i sveštenici, u januaru 1804. godine: Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Hadži Đera, Hadži Ruvim, iguman Pajsije, đakon Avakum i mnogi drugi srpski odličnici i sveštenici. Umesto straha i užasa koji bi paralisao srpsku raju, to je izazvalo snažnu želju za trenutnom i beskompromisnom osvetom. Preostali narodni prvaci su na Sretenje, 2/15, februara, 1804. godine, u Orašcu doneli odluku o dizanju ustanka i za vođu proglasili Karađorđa Petrovića. Ustanak se kao plamen raširio Beogradskim pašalukom, paljeni su turski hanovi, ubijani janičari, a oni su iz svojih tvrđava pokušavali da zaustave ustanak dajući obećanja i nudeći ustupke, ali sa Karađorđem nije bilo kompromisa. Brojna vojska, dobro organizovana i vođena, u pobedničkom naletu neviđenom brzinom je oslobađala od Turaka svoju otadžbinu. Uporedo sa vojničkim pobedama pristupilo se i organizaciji vlasti i uskraćen je porez Porti. Dan za danom, mesec za mesecom, ređali su se vojni uspesi, oslobođeni Paraćin, Ražanj, Kruševac i mnogi drugi gradovi, a oslobođen je i Beograd. Kada je Rusija otpočela rat sa Turcima, među Srbima je zavladalo dodatno oduševljenje i dobili su novi podsticaj, a obećana nezavisnost je dala krila srpskoj vojsci. Međutim, oslabljena od rata sa Napoleonom, Rusija je prisiljena na primirje sve do 1809. godine. Srpska vojska se deli na odrede i odlazi u različite pravce i neki od njih, Karađorđev odred, imali su uspeha, ali odred koji je krenuo prema Nišu doživeo je težak poraz, koji je imao nesagledive posledice na moral srpske vojske.
Prema nekim izvorima do nesuglasica među srpskim vođama pojedinih odreda i Miloja Petrovića je došlo odmah po dolasku pred Niš. Smatra se da je osnovni uzrok nesuglasica skromna vojnička sposobnost Miloja Petrovića, koji je bio uticajan politički faktor, dok je Petar Dobrnjac smatran mnogo boljim strategom. Srpske snage su bile raspoređene u nekoliko šančeva: desnokrilnim je komandovao Ilija Barjaktarević, vojvoda paraćinski, prednjim centralnim na Čegru je komandovao Stevan Sinđelić, vojvoda resavski, centralnim na Ravništu je komandovao Miloje Petrović, levokrilnim na Belom Bregu je komandovao vojvoda Petar Dobrnjac, uz koga je bio Hajduk Veljko . Rezerva od 2.000 pešaka i kojom je komandovao Paulj Matejić, bila je raspoređena na Temenom Vrhu.
Iskusni turski komandant, Huršid-paša, je neposredno pred napad na Čegar poslao jedan manji odred prema Knjaževcu, čime je isprovocirao da se deo srpskih snaga sa Hajduk Veljkom i Petrom Dobrnjcem odvoji i pođe u tom pravcu. Ovo lukavstvo je znatno oslabilo srpske pozicije. Napad je počeo u zoru, 19/31. maja, 1809. godine, jakim koncentrisanim turskim snagama na srpske šančeve, a prvi na udaru je bio Čegarski. Dobro organizovanom i silovitom turskom napadu hrabro su se i srčano odupreli Resavci. Leševi Turaka i njihovih konja su ispunili opkop i tako su Turci uspeli da prodru u šanac i tada su nastali teški trenuci za Sinđelića i njegove hrabre borce. Sve su to nemo i užasnuto posmatrali ustanici iz drugih šančeva, a Miloje Petrović nije dozvolio da se Sinđeliću pruži pomoć. Suočen sa bezizlaznom situacijom Sinđelić ispaljuje hitac iz kubure u barutni magacin i strahovita eksplozija razara šanac ispunjen pomešanim Srbima i Turcima. Hrabri naslednik kosovskih junaka je izabrao Carstvo nebesko i u smrt poveo sebe i 3.000 boraca i mnoge Turke. Videvši šta se desilo sa Sinđelićem i njegovim Resavcima, ustanici su napustili položaje i počeli povlačenje prema Deligradu. Iskoristivši pometnju, Turci su nastavili gonjenje i teško porazili srpsku vojsku nanevši joj velike gubitke.
Rusija je bila u ratu sa Napoleonom i nije obraćala pažnju na svog malog saveznika, Turci su uspeli da slome ustanak, da ponovo zavladaju Beogradskim pašalukom, a srpske vođe, zajedno sa Karađorđem su emigrirale. Bitka na Čegru se pokazala kao prekretnica Prvog srpskog ustanka.
Rešen da za sva vremena zaplaši hrišćansku raju i pokaže im svoju svirepost, Huršid-paša je naredio da se odseku glave poginulih srpskih junaka i da se od njih ozida kula. Za mesto izgradnje kule paša je izabrao uzvišenje pored Carigradskog druma, istočno od tadašnjeg grada, nedaleko od Stambol kapije. Tim putem su prolazili mnogi putnici, raznoseći na daleko priču o strašnoj kuli i turskoj surovosti. Za raju je kula predstavljala opomenu i pretnju, a za Turke simbolizovala trijumf. Vremenom, kula je postala legenda koja je pozivala na otpor, na osvetu, pojačavala želju za slobodom, jer suživota sa krvnikom ne može biti i da će doći dan kada će prestati ropstvo. Narod je pesmama opevao Čegarske junake i njihovu tužnu sudbinu, a noćima, tajno, raja je vadila lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivala.
Ćele-kula je izgrađena od kamena, maltera i greda. U osnovi je visoka oko 4,5 metara sa osnovom 4,15 x 4,0 m a zidovi su debeli oko 0,5 m. U sveže nabacan malter sa spoljne strane ugrađivane su glave u pravilnim redovima, kojih je četrnaest. U svakom redu, na svakom zidu se nalazilo 17 glava srpskih mučenika i ukupno je bilo uzidano 952 lobanje.
Poštovanje seni Sinđelićevih ratnika je iskazano 1892. godine kada je podignuta skromna kapela nad čitavom kulom, od priloga koji je prikupljen od naroda. Srbi su time pokazali da poštuju svoje pretke i njihovu veliku žrtvu. Kapelu je projektovao ondašnji cenjeni arhitekta Dimitrije Leko iz 
Beograda. Danas se na Ćele-kuli nalazi 59 lobanja hrabrih junaka iz Resave, koji su svoje živote položili za slobodu srpskog naroda. Po legendi, među njima je i lobanja Stevana Sinđelića.
Ćele-kula, nemi svedok decenijske borbe za slobodu, dočekao je oslobodioce 1878. godine, a palim junacima poštu su odali hrabri srpski borci na čelu sa knezom Milanom Obrenovićem.
Sokobanja, 8.09.2009.g.
literatura: Narodni muzej Niš
priredio: V.S. Putnik
"НЕКА СРБИ САЧУВАЈУ ОВАЈ СПОМЕНИК! ОН ЋЕ НАУЧИТИ ЊИХОВУ ДЕЦУ ШТА ВРЕДИ НЕЗАВИСНОСТ ЈЕДНОГ НАРОДА, ПОКАЗУЈУЋИ ИМ ПО КОЈУ ЦЕНУ СУ ЈЕ ПЛАТИЛИ ЊИХОВИ ОЧЕВИ."
Алфонс де Ламартин
Prezentovani materijal se nalazi na serverima Sevenload, Google Video, YouTube ili Rapidshare sa kojih preuzimamo postojece linkove. Za autorska prava za linkove prikazane na nasoj stranici odgovorni su pomenuti sajtovi.
