Desanka: duša srpske duše!
Da bi oplemenio i oblagorodio ljudsku rasu - piše vladika šabački Lavrentije - Bog, s vremena na vreme, šalje na Zemlju velike i blagorodne duše. Jedna od takvih je i naša pesnikinja Desanka Maksimović.
Da bi oplemenio i oblagorodio ljudsku rasu - piše vladika šabački Lavrentije - Bog, s vremena na vreme, šalje na Zemlju velike i blagorodne duše. Jedna od takvih je i naša pesnikinja Desanka Maksimović.
Zašto nam je Bog poslao, baš, nju - pesnikinju?
Zato što je poezija najmoćnije sredstvo za uticaj na srce, razum i savest čoveka. Poezija je po rečima pesnika "kći neba". Nju Tvorac šalje svojoj deci da im pomogne; da im učini život lepšim i lakšim.
A kako je to lepo rečeno:
Gde je bola, gde je jada -
pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada -
pesma snaži.
Gde utehe nema druge -
pesma stiže;
A gde sumnja sve obara -
pesma diže...
Jer u pesmi mržnje nema -
ljubav vlada;
U pesmi je cvetak - vera;
melem - nada...
Njene pesme su postale deo pamćenja Srbije.
Čudna je i tajanstvena duša pesnika. Ona živi više o Nebu nego o hlebu; više je u duhovnim sferama nego dole, na zemlji... Ona ima kao Božji dar neku antenu kojom vidi i oseća mnoge tajne i sitnice oko nas koje mi, smrtni, ne zapažamo...
I nju je mučila tajna šta biva posle smrti:
Kako li je tamo, gore?
Da li ću poneti i svoju boljku
i šaren svet zemaljske
radosti koje?
U koju će Bog
zvezdanu daleku školjku
staviti, sutra,
povraćeno srce moje?...
Ako ja prva odem,
javiću ti,
javiću ti šta biva
iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo
plime i pamćenja?...
A i tebe molim
(ako pre mene odeš, javi mi)...
Ovo su njena razmišljanja iz mladalačkih dana...
Docnije, zatvorena u monašku keliju svoje duše, ona je godinama i decenijama razmišljala o ovim tajnama i sve se više učvršćivala u svojoj pradedovskoj veri: svetoj jevanđelskoj veri u Vaskrsenje...
oOo