HAJDUČKI HLEB:: Svi putevi covekove istorije svesno ili nesvesno su vezani za ovu najvažniju hranu
| Svi putevi covekove istorije svesno ili nesvesno su vezani za ovu najvažniju hranu. Statistika kaže da u toku godine covek pojede hleba za oko tri svoje telesne težine, a u svom životnom veku, (prosek 70 godina), oko 13.000 kg hleba. U našoj kuhinji hleb zauzima pocasno mesto zato je prisutan i u mnogim zakletvama, izrekama i poslovicama. Evo kako su naši stari, narocito u vreme ratova i okupacija, pripremali ovu najvažniju hranu, dovitljivošu naših cobana, hajduka, boraca na frontovima i drugih i prenosili to sa kolena na koleno. Hleb se mesio i hladnom i toplom vodom. Obicno se hladnom vodom mesila proja, zato što može duže da se sacuva, a da se ne ukvari. Takode i "lukovaca" se mesila hladnom vodom - hleb od kukuruznog brašna u koji su zamešana pera od crnog luka. Pored crnog luka u testo su dodavane i druge namirnice: kuvan krompir, seme konoplje, lana i slicno. Najviše se mesio od kukuruznog brašna, ali i od raži, jecma, heljde i prosa. Pšenicni hleb su jele, uglavnom, imucnije, gradske porodice. Kada je testo za hleb umešeno i spremno za pecenje, na žar se stavi lišce od kupusa, zelja, lincure ili neke druge biljke koja ima veliko lišce. Stavi se testo i odozgo se prekrije sa lišcem, a preko lišca se zatrpa žarom i pepelom. Preko toga svega se založi vatra, koliko je potrebno da se hleb ispece. Ovako pecen hleb ima svoju slast i specifican ukus, bez razlike na vrstu brašna, jer ništa ne odlazi u vazduh. Ovaj nacin je preteca pecenja hleba i drugih jela i mesa, "ISPOD SACA". Da napomenemo, odnosno, potsetimo, da su pocetkom 19. veka, u gladnim godinama, naši seljaci i hajduci, mleli hrastov žir i hrastovu koru i pekli hleb na ovaj nacin. Zdravo svakako jeste i ništa ne košta da probate. Prijatno! |
