JEDNAKOKRAKI TROUGAO

Advokat Arsenio Portales i bivša glumica Fani Araluse, u braku su dvanaest mirnih godina. Od samog početka, on je zahtevao od Fani da napusti scenu. Na izgled, bio je ne mnogo slobodnih shvatanja i nije mogao dopustiti da drugi, iz noći u noć (tj., u predstavama) grle i ljube njegovu lepu suprugu...
Naravno, Fani se nije lako saglasila s ovakvim njegovim pravilom, to joj se činilo besmisleno, tipično za muškarce i sasvim neprofesionalno. "S druge strane", dodao je kao naknadno opravdanje, "ne verujem da ispunjavaš uslove neophodne za postizanje većeg uspeha u pozorištu. Previše si prozirna. U svakom svom liku, uvek si i samo ti. Ti si, baš ti, Fani, umesto da budeš taj-i-taj lik. Suviše prozirno, isuviše, čak! Pravi glumac treba da bude neprozirno biće. Samo tako možeš biti neko drugi, pretvoriti se, u ulozi, u neku drugu osobu. Iako se prerušavaš u Ofeliju, Elektru ili Penelopu, uvek ćeš biti Fani Araluse. Ne poričem da imaš temperament umetnika, to ne, ali, bolje bi bilo da ga usmeriš ka slikanju ili pisanju. Odnosno, k praktičnoj strani neke umetnosti u kojoj prozirnost predstavlja vrlinu, a ne manu!"
Fani mu je dopustila da iznese svoju teoriju, ali je nikad nije uverio. Ako bi se odrekla glume, glumačkog poziva, bilo bi, to, isključivo iz ljubavi. Međutim, on, to, tako nije shvatao i vrednovao. Osim tog, u svakodnevnom životu, privatno, Fani je bila smerna i uzdržana, skoro savršena domaćica ("skoro" jer savršenih nema).
Da, da... verovatno isuviše savršena za advokata Portalesa. Poslednje dve godine, on je imao... ovaj... kako da, to, kažem... jer... to reći, sad... ovako... imao je... pa, reći ću: drugu vezu! DRUGU VEZU!... Morao sam velikim slovima jer, stvarno, u kontekstu, to bi vam promaklo... Da, da... imao je... Vezu, koliko tajnu toliko i stabilnu! Još i to!... Vezu sa strastvenom, veoma čulnom, lepršavom i, kao da to sve nije dovoljno, još i veoma-veoma atraktivnom ženom!
Tu smo...
Odavde protagonisti mogu sami... Ali...
Gospodin Portales je kao odgovarajuće mesto za ljubavne sastanke iznajmio stančić "kao bombonu, svilenu" samo osam blokova udaljen od njegove kuće. Do tančina je razradio naivan izgovor: iz nejasnih poslovnih razloga, morao je, jednom sedmično, da otputuje u Buenos Ajres. I, pošto je bio odsutan samo utorkom uveče, savetovao je Fani da ga ne zove telefonom, ali je, za svaki slučaj, dao broj kolege iz Buenos Ajresa koji je imao precizno uputstvo: "Arsenio? On je na sastanku koji će, sigurno, dugo potrajati."
Fani nikad nije zvala...
Budući da je poznavala potrebe i hirove svog muža bolje od ikog drugog, preuzela je na sebe dužnost pakovanja omanjeg kofera i pozivanja taksija. Portales bi odlazio osam blokova dalje, peo se u skrovit stan, raskomotio, pripremio piće, uključio televizor i čekao Rakel koja je, s obzirom da je takođe bila u braku (gle!) morala da pričeka da njen muž krene u sedmičnu kontrolu imanja. U stvari, viđali su se utorkom zbog Rakel jer je taj dan zemljoposednik izabrao za obilazak svog imanja. "A nama oslobodio njivu!", šalio se Arsenio.
(Ako vam je, do sad, dosadno, mogao bih ovde i završiti priču... Šta?... Nije!... Onda, nastavljam, ispunjavam vam želju.)
Kad je Rakel, najzad, došla, večerali su u stanu jer nisu smeli da rizikuju da ih vide zajedno u restoranu ili bioskopu, taman posla u operi. Zatim su vodili ljubav, nestašno, mladalački, veselo, lepršavo, skoro kao dvoje tinejdžera... Svakog utorka, Portales se osećao kao da je ponovo rođen. Svake srede, tj., sutradan, tj., "dan posle" kako se, to, kaže u žargonu... svake srede, dakle, bilo mu je potrebno mnogo vremena da se vrati starim navikama zakonitog, pravog doma s utvrđenim pravilima.
Pri povratku, ni sam nije znao zašto, preduzimao je posebne mere opreza. Zvao je taksi koji ga je vozio na aerodrom Karasko, a zatim uzimao drugi taksi za povratak kući. U ovu rutinu, spadalo je i Fanino pitanje o tom kako je bilo na putovanju kao i njegov brižno smišljen odgovor s detaljima dosadnih poslovnih sastanaka s klijentima iz Buenos Ajresa, uz obaveznu tvrdnju da je najlepše vratiti se svojoj kući, "svojoj slobodici"...
Najzad, došao je i utorak kad se navršavala druga godišnjica tajne i podsticajne veze s Rakel (hm, kao Rakel Velč!... nije loše) pa je naš junakl Portales kupio (u žargonu "izdužio" se) ogrlicu s malim firentinskim mozaicima. Ogrlicu je naručio od klijenta iz Italije, ovog puta pravog, koji mu je bio dužan uslugu. Smešten u svom lepom i udobnom ljubavnom gnezdu, Portales je stavio šampanjac u led, pripremio čaše, zavalio se u stolicu za ljuljanje i, nestrpljivije nego obično - mali jubilej! - čekao Rakel...
Ne brinite, neće izostati... Evo je, ide... ide... čuju se koraci... cak-cak-cak...
Kad je došla, malo kasnije nego obično, znala je da mora da se opravda. Zakasnila je, ali je kašnjenje opravdano. Morala je da se zadrži, odnosno, pošto je i ona, povodom godišnjice, otišla da kupi poklon, njemu, i to svilenu kravatu s plavim prugama. Lepo. Tad joj je Arsenio Portales dao kutiju s ogrlicom kao san. Ona je bila očarana. "Idem, na trenutak, do kupatila, da vidim kako mi stoji", rekla je i, kao uvod u druge izraze zahvalnosti, nežno ga i vatreno poljubila. Pošto je bila prirodna, ovaj poljubac je smatrao predskazanjem nezboravne noći.
Rakel se zadržala u kupatilu. To ga je zabrinulo. Ustao je, približio se zatvorenim vratima i upitao je: "Šta radiš? Jesi li dobro?"
"Odlično", odgovori ona, "Odmah dolazim."
Manje zabrinut, ali, jednako, nervozan zbog iščekivanja, Portales se vratio u stolicu za ljuljanje...
Za pet minuta, vrata kupatila su se otvorila, ali... na iznenađenje nestrpljivog čoveka, nije se pojavila Rakel... NIJE SE POJAVILA RAKEL... već, niko drugi, nego FANI ARALUSE!!!... Njegova supruga, SUPRUGA!!!...
Na kojoj je blistala firentinska ogrlica!!!
Zaprepašćen Portales, uspeo je, samo, da vikne: "FANI, ŠTA RADIŠ, OVDE?!"
"Ovde?!", naglasila je ona. "Kao i svakog utorka, dragi! Došla sam da te vidim, spavam s tobom, da te volim i budem voljena!"
Pošto su mu usta i dalje bila otvorena, Fani je nastavila. "Arsenio, ja sam Fani, ali sam i Rakel! Kod kuće sam tvoja žena Fani Araluse de Portales, a ovde sam glumica Fani Araluse. Ili sam, možda, kod kuće prozirna, a, ovde, ne, potpomognuta šminkom, perikom i, naravno, dobrim libretom!"
"Rakel", mucao je Arsenio Portales.
"Da, Rakel. Shvataš? Prevario si me sa mnom!... Sad, posle dve godine dvostrukog života, moraćeš da se odlučiš. Ili ćeš se razvesti od mene - ili ćeš se oženiti mnom. Ne mogu, više, da podnesem ovu dvosmislicu. I, još nešto: posle ovog dramskog uspeha, svečano izjavljujem da se vraćam pozorištu!"
"Tvoj glas", promrmljao je Arsenio. "Bilo je nečeg čudnog u tvom glasu. Čak ni boja tvojih očiju nije ista."
"Naravno da nije. Čemu služe zelena kontaktna sočiva?! Stalno si govorio da te privlače crnke sa zelenim očima."
"Tvoja koža... I tvoja koža je drukčija!"
"Ah, dragi moj, žao mi što moram da te razočaram. I tamo i ovde, moja koža je uvek ista. Samo su tvoje ruke bile drukčije... One su je učinile drukčijom. Na kraju, ni ja, sama, ne znam koja je moja koža prava: koža Fani ili koža Rakel. Odgovor je u tvojim rukama."
Portales je stisnuo pesnice, jako, jako... više zbunjen nego ljut. Više utučen nego besan, o, o, o...
"Prevarila si me", reče, promuklo.
"Naravno", reče Fani/Rakel... Fani/Rakel... Fani/Rakel...

Mario Benedeti

oOo