Knjiga je najbolji drug:: Nedavno je, 23. aprila, obeležen svetski Dan knjige i autorskih prava. Svud, u svetu, pa i u Srbiji.
Nedavno je, 23. aprila, obeležen svetski Dan knjige i autorskih prava. Svud, u svetu, pa i u Srbiji. A taj dan - 23. april - izabran je kao kao simboličan datum u svetskoj književnosti jer su tog dana 1616. godine - 23. aprila - umrli Migel de Servantes i Wilijem Šekspir, dva giganta svetske književnosti, jedan španske a drugi engleske, a, sama zamisao, zasniva se na katalonskom običaju darivanja knjiga i ruža na taj dan!...
Zaista divno!...
Ruže i knjige - zaista predivno!...
UN-ova organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu UNESCO, obeležava svetski Dan knjige i autorskih prava uz pomoć brojnih izdavača, knjižara, učitelja i stručnjaka za komunikacije. UNESCO želi svakog, a, posebno, mlade, da podstakne na čitanje - kao i na unapređivanje izdavaštva i zaštitu intelektualnog vlasništva putem zaštite autorskih prava.
Odluka o obeležavanju svetskog Dana knjige i autorskih prava - donesena je na Opštoj konferenciji UNESCO-a održanoj u Parizu 1995...
A, sad, evo i nekih činjenica vezanih za knjigu i čitanje... Nešto ćete, od ovog, znati, a nešto saznati prvi put...
ABECEDA
Slova abecede su, u stvari, znaci za zvukove. Latinično pismo se temelji na rimskoj abecedi staroj oko 2.500 godina. Velika slova latinice su gotovo ista kao slova upotrebljavana u rimskim natpisima u 3. veku pre nove ere.
Ćirilica je nastala u 9. veku, misli se, u Bugarskoj, na osnovu grčkog ustavnog pisma. Naziv je dobila po Ćirilu koji je širio hrišćanstvo među neznabožačkim Slovenima... Kad sam ja, međutim, studirao, učili smo, na Filološkom fakultetu, u Beogradu - profesor mi je bio dr Radomir Aleksić - na Katedri za srpski jezik - da je ćirilicu - najverovatnije - stvorio jedan od učenika Ćirila i Metodija - Kliment (često se, ćirilica, zato, u nauci naziva i klimentica)... i to u Ohridu, u ohridskoj školi širenja hrišćanstva i slovenske pismenosti... pa je, u čast učitelja Ćirila, nazvana ćirilicom... Znači, nije Ćirilo stvorio drugu slovensku azbuku (prva je glagoljica, njen autor je Ćirilo!) već njegov učenik Kliment, kaluđer u Ohridu. Pa se, posle, iz Ohrida, ćirilica proširila svud po slovenskom svetu... Dakle, u prvo vreme, kad su Sloveni primili hrišćanstvo, svi su pisali ćirilicom, a jezik kojim su pisali, tj., književni jezik, prvi književni jezik svih Slovena, zvao se staroslovenski. Posle su neki Sloveni prešli na latinicu...
Pre nego što je izmišljena abeceda, da bi zabeležili neki događaj, ljudi su upotrebljavali slike (tzv., slikovno pismo). Slike su upotrebljavali i da bi saopštili neki smisao, što je teško i zamisliti. Takvo slikovno pismo, bilo je prilično usavršeno kod starih Vavilonaca, Egipćana I Kineza.
Kroz vekove, slikovno pismo je pretrpelo promene. Umesto da zamenjuje sam predmet koji je nacrtan, slika je počela predstavljati neku ideju o njemu (podsećanje, asocijaciju, utisak, sličnost po nečem karakterističnom).
Crtane poruke, svako je mogao tumačiti na svoj način - zato su se pojavili znaci koji su predstavljali zvukove. Takvo bi se pismo moglo nazvati slogovno...
Pre, otprilike, 3.500 godina, stanovnici istočne obale Sredozemnog mora su shvatili da se isti znak može koristiti za iste zvukove u svim slučajevima gde se javlja, pa su počeli upotrebljavati ograničen broj znakova, a znaci su, svi zajedno, u nizu, u poretku, sačinjavali abecedu.
Tu abecedu su usavršili Stari Jevreji, a kasnije I Feničani. Feničani su preneli svoju abecedu Grcima, a Rimljani su prihvatili grčku abecedu, uz određene izmene I dopune, i preneli je narodima Evrope u obliku latinice, od koje je nastala latinica koju i mi danas upotrebljavamo - pored našeg osnovnog pisma, ćirilice, koja je srpskim Ustavom regulisana (ali, nažalost, ne primenjuje se dosledno)...
PAPIRUS
Prvi materijal za pisanje u istoriji, izrađivan je od biljke papirus. Papirus, oko 2.000. pre nove ere, pronašli su Stari Egipćani. Papirus je biljka slična trski, pripada porodici oštrika, naraste u visinu do 3 metra, stabljika mu je mekana i, ponekad, debela kao ljudska ruka. Na vrhu stabljike, nalaze se grane koje liče na raščupanu i neurednu kosu. Listovi papirusa su maleni a korenovi snažni.
Rimski istoričar Plinije, ostavio je zapis kako se proizvodi papirus. Stabljike biljke papirus, cepane su u vrpce koje su, zataim, ravnane. Središnja vrpca, bila je najšira, pa, prema tom, i najkorisnija.
Vrpce su, zatim, ređane jedna pored druge, a preko njih su, pod pravim uglom, slagane druge vrpce. Takvi slojevi papirusa, zatim su lepljeni blatnom vodom Nila ili lepkom od pšeničnog brašna. Listovi što su dobijani na taj način, posle tog su udarani čekićem pa su prostirani na sunce da se osuše.
Papirus je neko vreme bio jedan od glavnih izvoznih proizvoda Starog Egipta. Na primer, svi diplomatski dokumenti, ispisivani su na papirusu sve dok ga nije istisnuo pergament. Svaki komad papirusa, obeležavan je posebnim pečatom kako bi se tim potvrdila njegova vrednost.
Od vitkih stabljika papirusa, izgrađivane su korpe, a od debljih stabljika - čak, i jedra. Jedro ili srž papirusa, kad se skuva, predstavljalo je hranu za siromahe - a kad se osuši, upotrebljavao se kao gorivo! Iz sveg, ovog, vidi se koliko je ova biljka u staro doba bila korisna.
PAPIR (HARTIJA)
Prvi podatak pokazuje da je papir
proizveden mašinom jer bi se, inače, parao, lako, u svim pravcima, a drugi – da je proizveden od sićušnih vlakana, izvaljanih kao filc (npr., za šešire). Ta vlakna su mali delovi celuloze od koje se sastoje biljke.
Čovek je pravio materijal na kom će pisati još pre nego što je stvorio papir, hartiju. Stari Egipćani su, pre, otprilike, 4.000 godina, uzimali stabljike biljke papirus, oljuštili bi ih i izravnali, a zatim ih poređali u krst i pritiskali ih da se čvrsto slepe. Kad bi se to osušilo, dobijao bi se list papirusa na kom se moglo pisati, što su pisari i činili.
Ali, to, još, nije bio papir, to jest hartija u današnjem smislu reči. Hartiju, pravu, tek oko 105, stvorio je Kinez Cai Lun. On je pronašao kako će hartiju proizvoditi od končaste unutrašnje kore duda!
Kineski trgovci su putovali daleko na Zapad i stizali do grada Samarkanda. Tu su se susretali s Arapima koji su od njih naučili tajnu pravljenja hartije, a to su znanje, veštinu, kasnije, preneli u Španiju. Odatle se ta veština prenela po celoj Evropi.
S vremenom su otkriveni sve savršeniji postupci i mašine za proizvodnju hartije. Jedna od najznačajnih mašina, bila je stvorena u Fruncuskoj 1798 - a mogla je proizvoditi neprekidan, dugačak svitak hartije.
PERO
Veština pisanja, jedan je do najvećih doprinosa civilizaciji. Ali, pre nego što je napravljeno prvo pero, bilo je potrebno mnogo različitih alatki za pisanje.
U davno doba, čovek je, na primer, upotrebljavao naoštren kamen kojim je grebao znakove i slike po zidovima pećine ili je namakao prst u sok biljaka ili u životinjsku krv i upotrebljavao ga kao “pero za pisanje”.
Kasnije je za to upotrebljavao grumen zemlje ili komadić zemlje. Kinezi su slova pisali tankom četkicom od kamilje dlake.
Prva prava pera za pisanje, verovatno su napravili Stari Egipćani. Pričvrstili su komadić bakra sličan današnjem čeličnom percetu za kraj šupljeg štapića.
Prva slova, pisana rukom, javila su se kod Grka pre, skoro, 4.000 godina. Grci su upotrebljavali pero od metala, kosti ili slonovače, a pisali su na pločicama presvučenim voskom. Još kasnije, pravila su se rascepljena pera od šupljih, cevastih travki koje su umakali u nekakvo mastilo i pisali njim po papirusu...
U srednjem veku, po prvi put ljudi su naučili šiljiti pera iz guščjeg, vraninog ili labudovog pera i od njega pravili oruđe za pisanje.
Čelična pera su se počela proizvoditi u Engleskoj već 1780, ali su prešla u opštu upotrebu tek 40 godina kasnije.
Prva naliv pera, kojima i mi danas pišemo, napravljena su u SAD-u 1870.god.
Deo kojim se piše, napravljen je, obično, od 14-karatnog zlata, a sam vrh je presvučen iridijumom (otpornim na trenje, struganje).To su glatke, čvrste kovine koje omogućuju da pero ne grebe papir prilikom pisanja. Mastilo se nalazi u samom peru,u rezervoaru od tvrde gume ili plastične mase, koje ima oblik cevčice. Da, da, preteča nalivpera!
Pero s kuglicom - umesto vrha - izumljeno je XX vijeka. Piše se sićušnom kuglicom od hromiranog čelika.
BIBLIOTEKA
Prve biblioteke, nastale su pre više hiljada godina. Pri iskopavanja starog grada Ura, u Mesopotamiji, naučnici su otkrili glinen pečat. Bio je cilindričnog oblika s natpisima, i pripadao je prvoj biblioteci. Umesto knjiga, na policama su stajale cigle, ciglice, ćerpiči i sl.!
Već oko 700. pre nove ere, narod Mesopotamije je imao dobro uređene biblioteke po svojim hramovima i palatama. Knjige su u tim bibliotekama bile glinene pločice ispisane klinastim pismom. Hiljade takvih pločica raspoređenih prema područjima nauke, sačinjavale su zbirke koje su predstavljale prve prave biblioteke. Jedna od njih, tzv., Asurbanipalova biblioteka, s oko 22.000 glinenih pločica, danas se čuva u Britanskom muzeju, u Londonu.
I Egipćani su imali biblioteke koje su čuvali sveštenici po hramovima. Knjige su bile napravljene u obliku svitaka od papirusa. Najčuvenija biblioteka svih vremena, bila je u Aleksandriji stvorena 300. pre nove ere. Imala je najmanje 70.000 svitaka od papirusa. Neverovatno!
Rimljani su, nešto kasnije, došli na
zamisao da osnuju javnu biblioteku. Julije Cezar je napravio plan za stvaranje javnih biblioteka. Bogati građani Rima, počeli su osnivati biblioteke za narod, a za sebe su počeli stvarati velike zbirke knjiga.
Prve rimske biblioteke, nalazile su se, većinom, po trgovima i javnim kupaonicama. Tako je bilo 28 javnih biblioteka u Rimu. Mnoge od njih, uništene su u požarima, pljačkama ili su - propale od vlage!...
Javne biblioteke, kakve su danas, prvi put se javljaju u Engleskoj, u 19. veku. Engleski Parlament je 1850. odobrio osnivanje javnih biblioteka.
Od tog vremena, sve ih je više na svetu.
oOo
ŠTAMPARSKA MAŠINA
Za štampanje su znali Kinezi pre više od 1.000 godina! Kineski kovač Pi Šeng je izumeo pokretna slova, izrađivao ih je, najpre, od pečene ilovače, a onda ih izrezivao od drveta ili lio od metala. Tu veštinu, taj zanat, iz Kine je neko preneo u Koreju i Japan. A, otud, u čitav svet...
U Evropi je, zvanično, pronalazač štampanja bio Nemac Johan Gutenberg, premda su Kinezi, kao što smo već spomenuli, ovu veštinu još mnogo ranije poznavali! Zašto se do naših dana ova netačnost nije ispravila, nejasno je. Kad Kinezima pričate o Gutenbergu, njima je smešno, zato što su oni izmislii štampanje. Tako je i s Kolumbom, otkrio Ameriku, 1492, a, zna se, pouzdano, da su, daleko na severu naše planete, davno-davno, mnogo pre Kolumba, u Ameriku plovili ,Vikinzi, maltene rutinski!... Ali, eto, zvanično, Gutenberg je 1440. godine došao na ideju da izliva pojedinačna slova iz metala i da ih slaže i tako štampa njihove redove u tekstove i stranice.
Konstruisao je i drvenu presu za mašinu pomoću koje se otisak dobijao pritiskom ravne ploče preko lista hartije. Tako je 1455. objavio čuvenu "Bibliju", štampanu po novoj tehnici.
Gutenbergov slog je bio izliven u kalupu, i to svako slovo posebno. Izvađen iz kalupa, slog se lako mogao slagati ili postavljati u reči, redove i stranice. Štamparsko čudo je rođeno! Sva veština je pretvorena u veoma učestalu praksu, pa je prepisivanje knjiga i rukopisa zauvek prestalo.
Štamparska tehnika se brzo širila i usavršavala. Samo nekoliko decenija posle Gutenberga, javila se i prva štamparija u našoj zemlji na Obodu, nedaleko od Cetinja, u Crnoj Gori. Tu je 1493. odštampan "Oktoih", a sledeće godine, u prvoj hrvatskoj štampariji, u Senju, poznat "Glagoljski misal".
oOo
SAVREMENE KNJIGE
Knjige, ovakve kakve su danas, pojavile su se, tek, u srednjem veku. Najbliži njima, bili su svici papirusa, u obliku trube, valjka, pa se čitalo odmotavajući i zamotavajući svitak. Listovi papirusa, lepljeni su jedan za drugi i tako se bobijao dugačak svitak.
Sredinom 5. veka, pergament je zamenio papirus. Pergament se pravi od ovčje ili kozje kože. Listovi od tog materijala, velin, ispisani su na jednoj strani, sečeni da budu iste veličine, a, zatim su na jednom kraju spajani kožnim kopčama i povezani u knjige.
Međutim, knjige nalik na današnje, prvi put su napravljene, kao što smo, već, rekli, u srednjem veku. Četiri komada velina, savijena su tako da je svaki činio po dva lista. Ti komadi su, onda, stavljeni u jedan drugi, pa se dobijalo 8 spojenih listova koji se nazivaju svezak. Oni su se, zatim, slali pisaru koji će ispisati tekst. Pisar je razdvajao listove i pisao stranicu po stranicu. Velin je bio debeo, tako da se moglo pisati s obe strane.
Idući korak, bilo je slanje ispisanih svezaka knjigovezcu, da od njih napravi knjigu. On ih je prošivao debelim koncem, zatim je pravio drvene korice, pa je krajeve konca provlačio kroz rupe izbušene na daščicama, i na taj način spajao stranice na koricama. Na kraju je lepio veliki komad kože na spoju ispisanih odeljaka i drvenih korica.
Kasnije je povezivanje usavršeno. Pronađeni su novi načini da se knjiga ulepša i bolje sačuva, ali ovo što smo opisali, bile su prve knjige koje su ličile na današnje.
Srednjovekovne knjige su većinom bile "Biblije" - uostalom, i do danas daleko najčitanija kniga svih vrenena - pa, zatim, propovedi i ostali verski spisi.
Iza tog su se pojavile i knjige s područja prava, medicine, prirodnih nauka... a, još, kasnije, i nekoliko letopisa i romana.
Najveći broj knjiga u srednjem veku, pisan je na latinskom jeziku (koji je, danas, praktično mrtav jezik u smislu govornog i pisanog - koristi se, samo, još, u pravu, medicini, kao i u nekim prirodnim naukama).
oOo
