U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo
U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo. Pre svega, bio je kovač i nije postojalo nešto da Koda ne iskuje. Banu kod majstora Kode neki seljak pa će da pita:
- Majstor Kodo, mož' li ti meni da isklepaš sekiru?
Kovačnica beše puna mušterija, Koda se razbesne pa će:
- Ja lijem žileti, a on me pituje el' mogu da isklepam sekiru! - opasno se naljuti Koda.
KALEMENO PILE
Jednom prilikom u selo Jezero dolete nepoznata ptičica, (papagaj) i spusti se na šljivu. Seljaci se okupiše. Zagleđivali su je i diskutovali:
- Da je ubava, isna je, da nema boje koje na njoj nema i to je isna.
Čudili se i divili joj se seljaci. Jedino je problem, ne znaju kako se zove. Dugo su nagađali ali nikako da potrefe kako se ptičica zove. Onda neko predloži da pozovu majstor Kodu i tako uradiše. Koda stiže i pita:
- Kude je taj ptica!
- Majstor Kodo, ene gu na slivu! - reče jedan od njih.
Koda je obilazio šljivu i zagleđivao čudnu ptičicu sa svih strana. Seljaci su sa nestrpljenjem očekivali odgovor. Koda se dugo preslišavao i preznojavao: "Senica neje, potpudajka, ma jok" - mrmljao je dugo i napokon reče:
- Ovoj ne mož' da bude ništa drugo, nego kalemeno pile!
* * *
Gradimir Conic
T I T O
Jurio majstor Koda zlatice po krompirištu, pa ispriča ovakav doživljaj:
" Ama, zanel sam se ja oko onej štetočine, kad nad mene vrždi aeroplan. Mislim se ja, ma idi do sto đavola, nije Koda skretničar! Kad vika neki iz aeroplan. Dignem ja glavu, a ono otvorio pendžer drug Tito i vika me:
- Majstor, Kodo, ako Boga znaš, ma kude beše put za Niš?
Sišal bi on da ispušimo po jednu, al' mnogo se žena žuril.
- Prafo, druže Tito, samo se drži prafo! - reko' mu ja iz krompirište.
* * *
Gradimir Conić
S A T
Pošla dva seljaka iz Jezera za Banju. Nosili u cedilu leba, a odmor im je kod barudžijskog izvora. Tu sednu, dušom danu, napiju se hladne barudžijske vode, plaknu oči, a ponekad i prezalogaje. (Između sebe Jezerci su se zvali "Lalko". Ostala je takna do današnjih dana odakle im taj nadimak.)
Jedan od njih nađe džepni sat. Nađe ga pre nego što stignu do Barudžije, ne znaju šta je to, nikada nisu videli sat. Stanu ga okretati, jedan ga prinese uhu i čuje, tik-tak, tik-tak, pa će:
- Lalko, bre, pa on nešto vrevi.
Uze ga drugi lalka.
- Istina, nešto vrevi, al' kvo?
Donesoše odluku, poneće ga do Banje i dole će ustanoviti kakva je ovo retka zver. Zadržaše se oni dugo pored hladnog izvora. Onda jedan ode na jednu stranu šume, a drugi na drugu da vrše nuždu. Čudnu zverku su stavili u cedilo, a onde pored nekih stvari beše i leba. Naiđe neki pas lutalica, dohvati cedilo, razvuče ga levo-desno, ispade leba, pas ga pojede i nastavi dalje. Vratiše se lalke i imaju šta da vide. Čudna zverka im pojela leba. Jedan od njih ga prinese uvu pa reče:
- Lalko, bre, em ni pojelo leba, em ni zajebava. Šta da mu rabotimo?
- Tresni ga od kamen, te mu pokaži.
Ovaj tako uradi pa ga stavi ponovo na uvo. Nije više ništa vrevilo, ispustilo je svoju plemenitu dušu.
* * *
Gradimir Conić
