Marko kraljević

---

Ko, još, ne zna za Marka?!... Zna ga, čitav Balkan, i svi ga prisvajaju za svog!... Ko, još, ne zna... Za onog Marka koji "ore carske drumove"! Koji jednim stiskom iscedi "suvu drenovinu"!... Velik je Marko, naš Marko... Izrastao do neshvatljive veličine u narodnom biću...
Epski lik Marka Kraljevića, snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od "stvarne" stvarnosti. Markova nenadmašna epska - junačka - borbena - dika slava - slava svekolikog Srpstva i Pravoslavlja, Svetosavlja - bacila je senku na rod, njegov, posebno na oca, kralja Vukašina Mrnjavčevića, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka.
Pravičnost, Markovu - njegovu poslovičnu neutralnost-objektivnost - predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašina i Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je, međutim, bila drukčija...

Vukašin u Uglješa

Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva (prisetite se, Srbi - CAR DUŠAN, pa, još, SILNI!), postali su najmoćniji oblasni gospodari. Njihova snaga, pre sveg, ogledala se na teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama s Balšićima, kesarem/ćesarem Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je kćeri bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko (mlađi sin je Andrijaš; a obojicu ih rodila majka Jevrosima).
Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak mladog cara Uroša (sina pokojnog cara Dušana) i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa (Srbi, jesu li vas učili o ovom, "za kralja i savladara"?), a Uglješa je u Serskoj oblasti, s titulom despota, nasledio staru caricu Jelenu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je, čak, proširio istočne granice srpske države iz doba cara Stefana Dušana.
Mrnjavčevići - braća - ostvarili su čvrstu vlast od jezera Poru, u Trakiji, do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a, s obzirom na razgranate porodične veze, posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj
teritoriji.

Marku se "smeši" karijera!

Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva (najstariji sin), dobio je titulu mladog kralja i tako zvanično postao prestolonaslednik. Ovo potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke (1371) "zapovešču i s otkupom gospodina mladog kralja Marka".
Ne zna se kad je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije, izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. Proglašenjem Marka za mladog kralja, potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinastija Nemanjića.

Smrt poslednjeg Nemanjića

Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) i jedini zakonit vladar. Međutim... Naša posla!... (Zašto on, a ne ja?!)...
Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara! Bez podrške moćnog oca i strica - koji su poginuli u Maričkoj bici - kruna mu je, nažalost, služila samo kao ukras.

Kralj "na papir"...

Bez vojske - koja je izginula na turskoj teritoriji - izgubio je Prizren i Skoplje... I, šta, onda, zapisuje Istorija?
U takvim okolnostima, Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji, u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, s Prilepom kao jedinim većim gradom - legitimni srpski kralj - delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom...

Veran podanik (danas bismo rekli: korektan; kao "takav", poginuo je na Rovinama)

Do kraja života Marko je ostao veran podanik, sultanov...
Turske čete su redovno i često obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja (1389), njegov mlađi brat Andrijaš - podigao je na obali Treske manastir Sv. Andrije (!).

Pod predsedavanjem Bajazitovim...

Odnos prema Turcima, okupatorima, Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru.
Lukavo demonstrirajući silu, sultan je naredio da se pogube okupljeni vazali, da bi u poslednjem trenutku, ipak, promenio odluku. Ovaj pritisak, braća Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su "okrenuli list" i počeli da pružaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima, zakleli su se i neki drugi hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru".
Događaj u Seru, verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar, podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju Žigmundu, ljutom protivniku Turaka.
Za razliku od braće, Marko je ostao dosledan.
Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče.


Ko se, još, borio pored Marka?

Na strani Turaka, tad su se borili knez Stefan Lazarević (sin kneza Lazara i kneginje Milice) i Konstantin Dejanović - ako ne i po (svojoj) volji, a, ono, po nuždi (u šta ne treba sumnjati!), tako da kažu za blaženog Marka, da je rekao Konstantinu: "....a molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja nek budem prvi među mrtvima u ovom ratu"... O, kako je bio velik! Samo je Marko mogao biti toliko velik!... I kad bi se ovaj iskaz koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika porobljene zemlje i svesno žrtvovanje vođe za dobrobit podanika, Marko Kraljević ne bi imao mesto među sto najznamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak svih - apsolutno svih! - Južnih Slovena. Izrastao do neba!
Iako se Markom Kraljevićem bavila čitava plejada značajnih istoričara usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo, samo, Vuka Stefanovića Karadžića, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Ðurića, Vida Latkovića, Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno - zašto je, baš, Marko Kraljević - a ne neko drugi! - postao najomiljeniji srpski epski lik, prvenstveno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa, čak, i šaljive priče! Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda.
Zasad, nema valjanog odgovora: zašto, baš, Marko!...
Njegova epska biografija, zapamtila je od golih istorijskih činjenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće, njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete gde je bio, kud je prošao ili prolazio... i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt.
Ali, u skladu zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija je postala svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti i, najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka biografija uopšte gradi.

Markov epski život

Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila - Jevrosime koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena, savezane "kose za direke", ona, na bratovljev glas, cikne "kako ljuta guja" i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/ Ostavila kose na direku.
Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleđuje s majčine strane - "turi se na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fizički kržljavom ocu ("žura Vukašin"). Majka je, Markova, brižljiv i pouzdan ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponašanju i delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psihološki odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga!" - reći će mu mati kad bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva zvaničan nastavak Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu! Ali mati će mu isto tako u trenutku kad on treba da se opredeli između tri "knjige" - poziva na venačno kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, /U svate se ide na veselje, /Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; /I Bog će nam, sinko, oprostiti, /A Turci nam neće razumjeti".
Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je, zaista, dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi, umnogom se u tradiciji oblikuje veoma složen Markov lik.
Tako je i u svom prvenstveno istoriografskom delu "Žitije Stefana Lazarevića" (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof - Marka pustio da progovori rečima "poslednje volje", pred samu bitku na Rovinama: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja nek budem prvi među mrtvima u ovom ratu!"
Činjenica da je Marko, zaista, poginuo na turskoj strani u ovom ratu, dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "...tako kažu za blaženog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte psihološke tragedije turskih vazala hrišćana - "Svi ovi behu Ismailćani, ako i ne s voljom, a, ono, po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. /Svim je Turcim' Marko dodijao).

Markov lik...

U brojnim-nebrojenim pesmama, Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire - oblikujući poseban, samosvestan odnos prema sultanu - zbog čeg ga ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; /Polu stere, polom se pokriva; /Nokti su mu, orati bi mog'o, /Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji)...
Velik, neuništiv usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući "tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju kad postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta Arapijo! /Nema onog dobroga junaka /Na šarenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! /Brže da si, moj po Bogu, sinko! /Arapi mi šator oboriše."
Taj odnos u kom Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev zatočenik, pa Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima /Kolik' jagnje od pola godine; /Crnijem se osmehuje brkom. /Prevaljuje okom krvavijem, /Bijelijem poškripuje zub'ma). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne, naopako, i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s' odmiče, Marko se primiče, /Dok doćera cara do duvara." Njegova ćudljiva plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči Vladimira Dvornikovića.
Marko slavi slavu i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije "uz Ramazan" vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti koja će mu omogućiti da sultanu ceo događaj prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; /Ak' nagonim 'odže i hadžije, /Ne može mi ta obraz podneti /Da ja pijem - oni da gledaju, /Nek' ne idu meni u me'anu."
Junak - mada pokoren; nadmoćan - ali, ipak, sluga"; posinak, ali - sultanov, Marko... ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kad mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s'jedu kosu plesti /U Prizrenu, našoj carevini, /No ja poći u Prilepa grada, /Markova se nazivati ljuba; /Jer je Marko turska pridvorica, /Sa Turcima bije i siječe, /Ni će imat' groba ni ukopa, /Ni će s' Marku s' groba opojati, /Što će mene kod ljepote moje, /D' budem ljuba turske pridvorice?!"
Markova plahovita neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka vrsta oduška na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan: "Pošto bi se poturčio Marko?" - "Za inat, čestiti care".
Hajdučke crte na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko dobio u XVI veku kao borac za narodna prava - nisu se kosile s dva veka ranijim istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazile oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.
Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti.

Marko - gigant!

Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje, on, ili, u drugoj, doduše Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i s Turcima!) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog merila.
Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima, oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti već i na njegovoj natprirodnoj moći.
U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan s vilama i drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veličina i snaga; po drugim, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se, zato, što joj je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču.
Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio da pije vino"...
U narodnim pričama, Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva.
Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive". Predanje mu je podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svog Šarca, putnici na moru jasno čuju njegovo češalo"...
U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i opštečovečanske crte, Marko se, ipak, morao rastati od života... Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete"...
Jedan je Marko...

oOo