Plafon

Bio sam mali, treći osnovne. Stanovali smo u Sokobanji, na Vrelu, u dvorištu vila "Cace". Majka, deda, brat i ja. Ujna Rana (Ranka) s Draganom, našim bratom od ujaka, stanovala je na drugom mestu, zaboravio sam gde, možda, koliko me sećanje drži, u vili "Radi" ili u vili "Danče"... A ujak?
Ujka Slavko, bio je bolestan, lečio se u vili "Mišić", na Vrelu, iznad Jezera... On je bio sudija u Mostaru i Beogradu, sudija Okružnog suda, važna ličnost, snalažljiv, svetski čovek. On nas je, godine 1941, preko jednog Slovenca, poštara iz Glavne pošte, u Beogradu, koji je prerfektno govorio nemački jezik, spasio iz Stoca, u Hercegovini, sigurne smrti koju su doživeli, od ustaša, naš otac i deda, kao i toliki drugi iz naše porodice... Ali, to, kako nas je ujka Slavko spasio, kakav je plan smislio, druga je priča, mada je i to, na neki način, čudo, da nas običan poštar spasi iz ustaških čeljusti...
Dakle, kako sam naveo, ujak se lečio u vili "Mišić", bez ikakvog izgleda na ozdravljenje jer je bio veoma-veoma bolestan...
I, sad, nailazi to čudo...
Jednog dana, u zoru, skočio sam iz sna, neki zvuk me je probudio...
U krevetu su sedeli i mama i brat...
Kad smo otišli u dedinu sobu, imali smo šta i da vidimo...
Pao plafon!
Cela jedna polovina plafona, pala na dedu, na njegov krevet i na deo patosa! Srušio se!...
A mama je rekla:
- Umro je Slavko...
Tako je i bilo...
Upravo, kad je pao plafon, umro je naš drag ujak, naš spasilac, dobar, najbolji čovek na svetu... Ono je bio, samo, znak... znak šta se desilo...
Čudo!...
Plafon!...
Pitao sam majku kako je to moguće...
Nije mi odgovorila, ali je ispričala jednu... ne priču nego... izrekla je, samo, jednu rečenicu koju prenosim ovde:
- One noći, u Mostaru, kad je naša majka Milka umrla, neka ptičica, verovatno ćuk (kukavica), došla je na naš prozor... i kljucala u staklo... svi smo je i videli i čuli... a Milka je ubrzo umrla!...
Čudna čuda... da...

Boba MIHIĆ

oOo