Posle II svetskog rata, sve bolje kafane su konfiskovane. Neke su, pak, preuređene za drugu namenu. I dalje su ostale ug. radnje Srpski kralj sada bašta Ozren, hotel Park,
Posle II svetskog rata, sve bolje kafane su konfiskovane. Neke su, pak, preuređene za drugu namenu. I dalje su ostale ug. radnje "Srpski kralj" sada bašta "Ozren", hotel "Park", (koga je g. Velja Milenković pred sam rat završio), zatim "Hajduk Veljko", "Vardar", "Sokograd", "Ladna voda" i na Banjici "Banjica". Sve one su pozatvarane krajem 20. veka.
NOVI SOKOGRAD
"Sokograd" je izgoreo u požaru, 1953. godine, pa je na temeljima starog nikao novi "Sokograd". Bio je prva i prava ugostiteljska radnja novog društva. Evo, jedne priče iz tog vremena.
Jednog dana, za vreme ručka, jedan od gostiju je našao buba-švabu u jelu. To ga je strašno pogodilo i počeo je da pravi scene. Konobar je alarmirao. Došao je upravnik i počeo je da ubeđuje gosta da to nije buba-švaba.
- Ne, ne i ne! - uporan je bio gost. Hteo je da umota buba-švabu u salvetu i nosi u inspektorat. Tog momenta je došao i šef kuhinje Slavko Tabački.
- Izvinite me, druže, dajte da vidim to, što vi tvrdite da je buba-švaba.
Gost razmota salvetu i pokaza kuvaru.
- Evo, vidite, valjda sam ja u pravu!
Slavko je dohvati i reče:
- Kakva buba-švaba, molim vas!? - stavi je u usta i proguta, - Bio je to zagoreo crni luk, druže!
Okrenu se i vrati se u kuhinju. Upravnik pođe za njim i pita ga:
- Crni Slavko, ti proguta buba-švabu?
- Progutah, druže upravniče, ali sam sačuvao ugled restorana!
* * *
Gradimir CONIĆ
RESTORAN "X"
Najteže i najlepše dane u svom životu proveo sam dok sam držao restoran "X", na drugom kilometru, od Sokobanje, na putu za Ozren. Mnogo interesantnih ljudi sam upoznao, mnogo komičnih, pa i tragičnih trenutaka sam doživeo i mnogo priča je nastalo u tom restoranu. Daleke 1972. godine, novinar Narodnih novina, iz Niša, Miroljub Marković o restoranu "X" je napisao sledeće:
"Na drugom kilometru asfaltnog puta za Ozren, u dubokom hladu ozrenskih šuma, na jednoj 'lakat krivini', sa leve strane nalazi se restoran "X". Bašta je vrlo ukusno sređena, stolovi i klupe su pravljeni od drveta. Na svakom stolu stajala su ugrađena po dva suncobrana od trske, a držači suncobrana su izlazili iz sredine stolova. Bile su to obrađene, bagremove oblice. Jedna je viša od druge, tako da jedan suncobran natkriljuje jednu polovinu stola, a niži drugu polovinu. Stolovi sa suncobranima delovali su atraktivno, dvospratno. Na ulazu u baštu nalazio se mali kompleks sledećih objekata: bazen, iz dva dela pun vode i ribe. U bazenu je bio šaran. Do samog bazena, zidane od kamena, ispod nastrešnice, pekara, pušnica, pa opet pekara. Ova druga tri puta veća, a u nastavku veliki kamin. U njemu sačevi sa crepuljama. Tu su se pekle lepinje, razna pečenja i mnoga druga jela. Do kamina ogroman metalni ražanj, a na kraju ražnja veliki točak, kojeg pokreće voda. Ispod točka još jedan bazen sa vodom i pastrmkom. Uz kamin i jedan deo pepelišta se nalaze dva velika grneta. U jednom se kuva srpski pasulj, a u drugom svadbarski kupus. U pušnici se dime vešalice i domaće kobasice. U velikoj pekari se peče pečenje i velike pogače, u maloj pekari se zapeku jela u tavčićima, pasulj, đuveč, punjena paprika i druga. Ribe se vade iz bazena, po želji gosta."
* * *
R I B E
(Kad nema ribe, dobra je pljeskavica)
Imali smo tu čast, da nam nekoliko puta u restoran svrati Njegovo preosveštenstvo, vladika timočki, gospodin Justin. Za vladiku vrlo mlad, ali inteligentan čovek. On je monah, a monasi poste i kada bi dolazio u Sokobanju, dolazio je kod nas na ručak. U bazenu smo imali žive pastrmke i gost bi ih pecao sam. Vladika Justin je uživao da peca i često je dolazio na Bovansko jezero. Jednom prilikom u vladikinom društvu, pored pratnje, đakona Tome i sokobanjskih paroha, bio je i pesnik Dobrica Erić. Dok je trajala večera, u bašti, oglasi se pesnik:
- Vaše preosveštenstvo, imam slobodu da Vas zamolim za pažnju. Upravo sam završio pesmu "Ruža vetrova", namenjenu ponajpre Vama, a onda i Sokobanji i sokobanjčanima.
To je bila premijera pesme, koja se sada nalazi u istoimenoj zbirci pesama, "Ruža vetrova", objavljene 2000. godine.
No, da se vratimo ribama. Po prvi put je trebalo da gore u planini, u manastiru Jermenčić, gostuje i vladika Justin, a pošto je bio post Skupština opštine Sokobanja i Crkvena opština Sokobanja, su u svojoj režiji dali nekom domaćinu sa sela da isprži ribe i da se gore i ruča. Pogođena je i bleh muzika, međutim, od ranog jutra nebo se namračilo, a vreme prohladno. Negde oko 11 sati je počela da lije hladna kiša, kao da nije leto. Dolazi kod nas, u restoran, predsednik opštine Mihajlo Stojanović i pita me da li bi mogli tu da ručaju. Ribe njihove, a piće naše. Odgovorim:
- Mile, ako imate svoje, donesite. I onako nećemo imati posla, po ovakvom vremenu.
Serviramo mi stolove za trideset gostiju i tačno u vreme ručka, evo njih na čelu sa vladikom. Mi smo postavili posno meze, po dogovoru. Gosti ogladneli, otpevaše molitvu za ručak i počeše da meze. Međutim seljaka sa ribama nema! Mihajlo se, kao teši:
- Grado, ti imaš pastrmke?
- Imam, - odgovaram, - ali, dok ih ulovimo i spremimo... A napolju kijamet!
U tom trenu, vladika me poziva:
- Domaćine, ja ću veliku pljeskavicu, a oni neka se izjasne! Nužda zakon menja, a Bog oprašta!
Kada su krenuli sa ručkom, (roštilj za sve), stiže puna restoranska šerpa sa prženom ribom. Doneo seljak. Vladika me poziva i reče:
- Domaćine, kada muzika napravi pauzu, servirajte im ribe za ručak, a nama za meze!
Predsednik Mihajlo dodaje:
- Personal neka, takođe, uzme ribe za ručak!
Ja, do tada, a ni od tada, slađe ribe nisam jeo. Pored vegete i aleve paprike, bilo je tu i ko zna čega još? Bio je oslić, prženi, ali domaćinski spremljen. Pokušavala je moja supruga da je spremi na isti način, ali nije uspela.
* * *
Gradimir CONIĆ
