PUTOVANJE U KNJAŽEVAC

Rapsodija iz starih vremena

"Kaži mi šta je u orahovoj kutiji
i ja ću smesta razvezati čvor."
Milošević

Kad zdrav dan, u Banji, za danom, zdravim, pođe, stopu po stopu, i duga zima ode, poterana. Ko banjski zdravac pomiriše, ili ga, samo, gutne iz tegle, ostaće, večno zdrav. U Banji, oduvek se, to, znalo: Sokobanja, Sokograd – dodješ mator, odeš mlad! I ne, samo, mlad, nego i oženjen, i s unucima, kud ćeš više! To je kao na ringišpilu, austrijskoj novotariji: svet se, tek, popne, i čim se vašarska mašinerija bosim nogama mladića pokrene, šarena lica dokonih posmatrača se stope i vrti se samo jedno koje se, više, ne prepoznaje, a čuje se, samo, jedan glas. Oooooo!… A lepa priča je stil, šta drugo? Oduvek, a tako će biti i unapredak. Cvetala ljubav u gradu, pa uvela, ama i nova će nići. Hodao onaj mlad gost, go-golcat, za njim rčala majka… sine!… sine!… i sustigla ga… Ujedala zima, pa, onda, ni da pomiluje… i, gle!… umesto pahulje – meke, snene, bele... šest "e" – odjednom se nasmeši gospodin pupoljak, zelen-zelen, utegnut, začešljan.
A tad ni leto ne može biti daleko, ne može jer... od maja do junija, samo je korak. Do slatkih banjskih lipa…
I tako, tek što okopni poslednji varoški snežak, pred kraj već s otužnim mirisom ustajalog kompota od šljiva... gospodin pupoljak... pardon!... gospodin načalnik, strah i trepet na zemlji, ljubavna sila u postelji, umilan šapat u mraku, pobednik mnogih svetskih nagradnih putovanja i predvoditelj bezbrojnih diplomatskih misija koje su mu naložene i koje je, sve odreda, uspešno završio i mirno se u svoj stan, kao u kakvu kneževinu, povratio da nastavi upravljanje… zovnu, preda se, svoju gospodju pa, s nakrivljenim kažiprstom, reče:
- Mila moja Emilija, oči, moje, banjske, vreme je da se spremamo na putovanje u Knjaževac!...
Gospođi Emiliji nimalo nisu smetale ove muževljeve reči - zbog obimnosti priprema - jer nije bila sama. O njihovom godišnjem putovanju u Knjaževac, brinula je ne samo posluga već i čitava varoš. Sve gradjane, redom, počev od Tike Ciganina, nosača koji je na kapi nosio br. 1 pa do apotekara Sretenovića, sve ih je primao u Konaku kneza Miloša. Svi su mnogo očekivali od ovog redovnog načelnikovog putovanja. Knjaževac, Knjaževac! Tako privlačan, brat-blizanac naše varoši!… Ne, samo, što bi gospodin načelnik doneo neki nov pelcer za krušku ili kajsiju, pa i nove vesti iz Knjaževca i okolo njega, već i načelnikovica još lepši šemšir, s obaveznim šlajerom… da, da, nekad se moda terala, gospodine, moj, a ne kao danas što pokušavaju da je oteraju! I šemšir, i neku do tad potpuno nepoznatu mustru za ručni rad… O, O, o… to su bila vremena! Kad je čamac, na Županu, radio!… Kad Mesec beše žut i dunja, u ruci, vrela!… Pa bi, mesecima, posle njihovog povratka, to putovanje bilo u središtu opšte pažnje i razgovora varošana. Te s kim je, tamo, načelnik, sudario jezik i zub o zub, šta je rekao i kojim povodom taj i taj, onaj i onaj, kako je to prokomentarisao njihov prvak, da li je, možda, neki nov patent doneo, kao, na primer, jedne godine, žvala na pedala, pa koje su cene brašna, kafe i cimeta, prodaje li se sušena riba onako povoljno kako se i kod njih nagađa, ima li dovoljno semenki i leblebija za zanimaciju, kao i nekih novih nagoveštaja evropske demokratije u koju i oni, za koju deceniju, a možda i vek, treba da uđu... te ovo, te ono... slikovitosti nikad kraja…
Gospođa Emilija ostavi gergef, ustade od ručnog rada, uze prominclu i poljubi muža u ruku kao što i dolikuje poniznoj životnoj saputnici, Emiliji-Lepoti, mirisnom cvetu varoškom, načelnikovom uzglavlju koje Banjom hoda. A on... ma nedostaju mi reči… evo, zagrcnuh se… dozvolite mi da… gotovo, sve je u redu, nastavljam…
Sa zabrinutim državničkim osmehom kakav imaju svi upravljači ovog sveta, veliki i mali, debeli i mršavi, sa zlatnim zubom ili s taze zulufima, kao i s obaveznom borom na umnom čelu… lagano pređe u biblioteku da započne grub koncept pozdravnog govora (kasnije će ga tetošiti i tesati)...
Sutradan, kao i uvek, prvi pristupi trgovac Toma Sima:
- Da li je tačno, vrli gospodine, da ste već odlučili? U varoši se, samo, o tom priča! - reče kad njegovo gospodstvo podiže umoran pogled s rukopisa.
- Tačno je. Odlučio sam. Jesam. Zima je prošla. Započnite pripreme za putovanje.
- A izvoljevate li da spremimo onih četvrtastih kolačića za put? I vašoj gospođi se dopadaju... Ili ćete nešto modernije: pravougaone veknice sa suvim grožđem, iz pleha, s jakim šerbetom? Osobite su! Grožđe sam dobavio direktno iz južne Grčke, pleh je domaći.
- U redu, nek budu veknice - odgovori gospodin... ali…
…Ali, nekako bezvoljno, odjednom bez onog poslovičnog žara koji je uvek prethodio njegovom putovanju u Knjaževac.
Šta bi to moglo biti?!
Toma Sima se, bogami, iznenadi, ne malo! Uvo mu zaškripa, nos pođe nalevo a kragna ga steže! Oduševljenje za oktavu niže! Šta je, sad, ovo?! Uvek je načelnik polazio s kolačićima, a sad, gle, veknice! Hir?! Dug vremenu?! Nova crta karaktera?! Skrivena orasnica… pardon!… opasnost?! Loš san?!… I kako, baš, to da ga pita! Mogao je da preskoči… I zašto prvo?!… Hm, pošteno se zaleteo s ponudom, trebaće tu dosta potrčati...
Gospodin opet zabode nos u rukopis i T. S. se udalji, sve natraške, dok zadnjicom ne pogodi vrata (dvokrilna, s premazom od zlata). Zatim…
Uskoči general Tasić, bio je na redu. Obrve mu poletile uvis. Sablja, juče izglancana, samo se cakli, o nešto zvecnu, zvuk kao kad zmija kine. Nastupi, bučno, široko, po običaju:
- Tako, dakle, sto mu gromova, rešili ste, krečite... pardon!... krećete! U potpunosti odobravamo polazak! Brzo otišli i još brže se vratili na svoj jastuk! Pažljivije na krivinama, kola se zanose, a arnjevi… Idite, samo idite, bolje pre nego kasnije! Sve ćemo potanko pripremiti, glava ne sme da vas zaboli! Ma ni zub! U glavi! Ni vlas… Protokol je protokol!
Načelnik ga mutno pogleda glođući olovku. Prvi znaci umora, već su se mogli videti na njegovom visokom čelu. Umne bore su se mrežile, jezik zapinjao za zub.
- A ne znam kako da započnem pozdravni govor. Čudo!… A nešto me koči u stilu! U stvari, znam kako ću ali ne znam šta… A toliko puta sam već putovao, sve sam već rekao, jedino mi, još, preostaje da lažem, a to nikako ne bih hteo, a putovanje je jubilarno. A i ne priliči mi… A i stil mi se, pozdravljanja, uveliko pokvario, malo sam čitao ove zime... u kuvarima, jezik je jednoličan... a i gospođini žurnali, novotarije… razume se... Kako, vi, sa zdravljem?…
Vidi, vidi, ima nade…
- He, znao sam! A preterali smo i u kartanju! Na časnu reč, znao sam da će baš tu zapeti!... Ali, glavu gore, niste jedini u Banji! Ovde sam ja, pa Masadžija, zatim apotekar, najzad i Fabin! Ne berite brigu! Svi se znamo! Most nam ne treba, samo pritegnemo… i već smo na carskom drumu! Dabome! Svi ćemo pomoći!…
General tad, naravno, nije znao da se načelnik odlučio za veknice iz pleha, mimo običaja (to će se u varoši saznati tek dva dana kasnije), inače bi drugu pesmu zapevao, tj., iz optimizma, pao bi u pesimizam! Ali to ne bi bilo ni prvi ni poslednji put da se rat gubi zbog nekakvih veknica! On, pogotovu, nije mogao znati kakva je potajna boljka napala njihovog prvaka, njihovu diku i ponos. O kom su se pesme pevale… E, tu treba reći koju više…
Načelnik nije bio od običnih ljudi i običnih načelnika. I sam njegov rukopis, u zelenom mastilu, nagonio je prisutne da se kao po komandi poklone. Hm, malo je reći poklone: pred njegovim rukopisom, drhtale su straže… Njegovo visoko čelo, znalo se i te kako upraviti u budućnost, a ne kao neki drugi od danas do sutra, već kako diktiraju nova vremena, jevropska. Ono, jeste da se kartao, i to žestoko, i to sve u rukavicama da ne markira kartu... ali, često bi, bacivši, recimo, i osrednju kartu, pomislio: hm!… kad li ću popraviti varošku kaldrmu?!... Ili, začešljava zulufe, a tek se odjednom seti da prvaci mogu postati nezadovoljni jer odavno nije poriredio lov! Pravi čovek na pravom mestu - to je bila njegova deviza - mora misliti na sve. Takav je bio, što bi se reklo, portret njegove persone, ni dlaku gore, ni dlaku dole, knap profil… I to je sve?… Nije…
A što se tiče potajne boljke koja je počela da... bolje reći izvesnog bolesnog stanja duha koje ga je sve više obuzimalo… to je, upravo, bilo vezano za redovno godišnje putovanje u Knjaževac.
Načelnik je svake godine putovao i za varoš je to postalo nešto što se samo po sebi podrazumeva. Znalo se: zima, proleće i njegovo putovanje u Knjaževac, pa povratak, uvek tajnovit, s nepoznatim živim tovarom, iz Knjaževca, u jesen, pa opet huda zima bez pesme. Zauzeo dva godišnja doba, ukupno pet, a ima i ko! Ali, da li je on voleo da putuje? Jeste, ali... I pevac, ponekad, promuklo zapeva... pa se kokoške, krilima, podgurkuju... Dakle, voleo je, šta ga košta, ali...
Još prošle godine, osetio je prve znake, ne baš straha jer to se uz njega nije moglo reći, još manje neodlučnosti... mada, ruku na srce... pa, možda, tek, nagoveštaj, tek centimetar... zebnje… da li je ovo prava reč?… To, ja, onako… samo kao blag nagoveštaj, nisam prorok!...
Ove zime, međutim, negde na dvadesetak dana pre nego što je najavio putovanje gospođi Emiliji, baš iskreno posumnja - eto, pade ta reč! - u svoja putovanja.
Prva sumnja.
Bleda sumnja.
Zrno sumnje… A od sumnje do krivice, samo je korak!
- O, o, o!… Zašto sam ja, sve one duge godine, počev od davnih dana, uopšte putovao u Knjaževac?! - reče, glasno, lupkajući čibukom o kolence.
Slika uhvaćena kao u kaleidoskopu. Nadesno – čibuk dole; nalevo – čibuk gore…
Sedeo je na mekom jastuku, u mirisnoj kancelariji, mirisnoj od ružinog ulja, na prvom spratu Konaka, s basamacima od alabastera, sa šedrvanom iznad kog se, u letnje podne, oštro gone leptirovi, kraj stola i plice od istog ružinog drveta dopremljenog, na sitnim konjićima, iz neke daleke bugarske luke. Gledao je u fleku od kafe tamnu kao kap umrle krvi. U mrvu sutlijaša s kapicom od cimeta. Nije treptao. Nije disao. Nije…
Šta je život?…
Gledao je kako se hvata susnežica na doksatu i oko postolja u koje se utiče koplje za barjak. “Ovako se starost hvata oko srca”, pomisli…
Danima, posle, o tom je razmišljao. Zašto, zašto je putovao?! I zašto u Knjaževac?! Zar pored tolikih velikih varoši i na kopnu i na moru?! U Jevropi i Aziji… Jeste da bi bio i veći trošak (do Knjaževca se može pljunuti) ali, prvo, ne bi išlo iz njegovog džepa, a, drugo, imalo bi se šta i videti u dalekom svetu. Bolje je i ne putovati, nego jednako ići u Knjaževac, sto puta bolje!
I naš junak oseti prvu radost od iznenadne pomisli da nikako i ne otputuje... Ali, mnogo je mačku goveja glava, tako i gospodinu radost!
Jednom što se, pred svetom, oholim i razmaženim, započne, s prećutnim odobrenjem onih iznad sebe, teško je prekinuti. Znao je to načelnik i ponovo zapade u ono polubolesno stanje, osećanje bespomoćnosti kad vam se nikud ne ide, a morate, ipak, nekud, ići, pa makar i na sopstvenu setu i štetu. I kad mu bi najgore, varoški sneg se otopi i on izrazi odluku da se započnu pripreme za putovanje u Knjaževac. Neverovatno, a istinito!… Iznenada se odljubio, iznenada dobio rat, iznenada rame iščašio, iznenada u uhu proradio zvrk… Ma može li to biti?!…
Početkom aprila, kola obojena, kolači odležali, pozdravni govor dobio završni oblik. Evo tog govora koji je on trebalo da održi na svečanom knjaževačkom ćilimu:
"Poštovani i premudri, dame i gospodo! Poštovani Knjaževčani!... Evo me, opet, među vama, da zajedno sa svojom suprugom uživam u gostoprimstvu koje nama i našoj pratnji i ovog puta srdačno ukazujte. Toplo vas pozdravljam i izručujem vam mnogobrojne pozdrave svojih sugrađana koji me u dobar čas ispratiše. Još uvek sam onaj isti, i hobi mi je isti, i ljutnja, i smeh, i san… U ovom svečanom trenutku našeg susreta, ja ne mogu a da se ne setim svih onih koji su predano učestvovali u pripremama mog putovanja. Srećan sam što vas vidim, pokorne i zdrave, a s izrazima iskrene dobrodošlice! Hvala vam i na zastavicama, od košulja ste cepnuli da biste nama mahnuli! Vidim da su mnogi od vas, od prošle godine, i porasli, to me posebno raduje! Sve ono što u vašem lepom gradu doživim, biće lepo, dugo će se pamtiti i, naravski, biće preneto mojim sugrađanima... Živeli!"...
Krajem aprila bi sašiveno novo načelnikovo odelo, udesio ga Branko šnajder, cigarom izgoreo rever pa okrenuo, odelce sasvim po jevropski, geštraft, na dva reda puceta. Štof je dopremljen iz Grčke, zajedno sa suvim grožđem za one veknice iz pleha. Dugmad, od slonovače, iz Madrasa. Cuger iz Beča. Konac iz Italije. Postava... e pa ne moramo sve reći, nek nešto ostane i tajna! Ali, pre prvog reza, dosta se po varoši trčalo - bile su se izgubile prvakove krojačke mere i jedva ih pronađoše, zaturene, u arhivi (svi su se pitali otkud one tamo). A onda...
Načelnik se razbole...
Prva, to, primeti služavka Milada, jedne nedelje u podne kad se načelnik pojavi u pidžami na vratima spavaće sobe.
- Šta je s flotom?! - oštro upita načelnik.
- Molim, gospodine?! - začudi se sirota služavka.
- Da li je već isplovila?! - nastavi on a čelo mu se mreška.
Služavka otrča u baštu po gospođu Emiliju.
Gospođa Emiluja dotrča iz bašte.
- Pobogu, Milence, šta je s tobom?!… Hoćeš li ratluk?
– Smesta mi pozovite admirala! Hitno! Da je ovde pre nego pođe! - naredi načelnik a kažiprst mu, povijen, drhti, uvija se kao zmija…
General Tasić, koliko je brzao, nije imao kad ni sabljicu da pripaše.
- Zašto je flota zakasnila?! - upita naš junak.
- Otkud ja znam... Kakva flota, ja ne znam ni da plivam… ćuskija - odgovori general.
- A zašto vi niste na krmi?! Šta tražite, vi, na suvom?!
General se, bogami, uplaši. Zort!… Pa se ražalosti, siromah, šta će...
- Idem, idem, odmah - promrsi general i izađe, porebarke, pa zaplaka od tuge, one što ujeda za srce kao ljut mraz za ljuto sečivo...
U varoši, malo je reći, očaj. Svi se zabrinuli pa ne dišu. Kad ih je ovo snašlo, šta li ih, tek, još čeka?! I gde, baš, sad da se to desi, pred načelnikovo putovanje u Knjaževac?! Kad je sve, već, pripremljeno. Jadan načelnik, izgubljen načelnik... svima je bilo u pameti. Upravnik pošte Hadžipavlović, danonoćno je dežurao kraj telegrafa: ko zna, može odnekud stići kakva važna depeša. Varoški policaj Frković postavio pred načelnikovim Konakom dva kršna varošanina s krivim dugama, nek se nađu, zlu ne trebalo. Stanislav Sp. Masadžija, samo trči kroz kancelarije i krši prste. Gospođa Emilija oslabila, suknja joj se vrti, ubledela, osedela, utrnula, opala, ućutala se, ooo!… uuu!… kakav vakat!… stalno viri kroz ključaonicu spavaće sobe, ali, stanje je nepromenjeno: juče kao danas, danas kao prekjuče, a juče kao juče... Načelnik leži na uzdignutim svilenim jastucima, gleda u crn tavan... strašno! Ali...
Priča se, iznenada, preokrenu, bog da poživi Miladu!
Jednog prethodnog međudana, ubrzo posle pre, a tek nešto iza posletka… a beše, tačno, sredina maja, uđe ona s poslužavnikom u gospodinovu primaću sobu. On obesio kožni kaput o rame, sprema se, veselnik, gde-nikud!
- Izvolite sarmice od zelja. Znam da volite - reče ona običnim glasom, rezervisanim samo za sarmice...
Pa se izmače da suzu, krišom, obriše keceljom…
A tek će, odjednom, njegova sila, uz dubok uzdah i naglašen kašalj:
- E, Milada, Milada... Ti si jedina pametna u našoj varoši…
Tako naš junak ozdravi...
Početkom junija, kad slatke lipe procvetaše, usede načelnik s gospođom Emilijom u obojen bečki fijaker. Raspoloženje mu se povratilo, zdrav je kao dren, mirisan kao karanfil, svež i nasmejan, duševan i duhovit kao pre, s dalekosežnim idejama za budućnost, u novom geštraft odelu, s raznovrsnom hranom za putovanje, ni one veknice iz pleha nisu... ne moramo baš sve detalje... s puketom-buketom umivena razna cveća... s izrezbarenim štapom kao skiptrom... s priručnim leptirarijumom da prekrati kratka puta… okružen razdraganim... e, ne moramo baš... slika, sama, dosta je…
Gotovo, svi su plakali od sreće što odlazi! K`o vele…
Gospođa Emilija, vrtela je u jednoj ruci tašnu od zmijske kože a u drugoj šaren suncobran.
Duca ošinu konje, konji poslušaše kočijaša, kočijaš proguta brdo vazduha upravljajući fijakerom, fijaker pokleca po ružama – ruke se digoše, hiljade ruku, lica se prosvetliše, željna parade, momci ispališe debele prangije te se miris baruta i ruža pomeša s mirisom desetina konja iz stražarske pratnje...
Varoš brzo ostade iza fijakera.
- Kad stigneš do onog raskršća, probudi me, ali ljubazno… Moram, načas, da trenem - reče načelnik i zavali se u svilene jastuke a šešir od nove slame spusti mu se na nos.
Raskršće brzo dođe do fijakera.
Stoji Duca, kočijaš, drhti kao sveća da nešto ne pogreši, da ne urani ili zakasni; stoji fijaker, stoji kao omađijan; stoji, podalje, straža, stoji kao nacrtana na nekoj slici, nasred zida…
A on spava…
Psssst…
Ne trepći… Ne diši…
Ne sme Duca da ga probudi, zle je volje, hoće da… a na ruci ima prsten…
Spava, spava… I gospođa zaspala, ali još čvrsto drži suncobran… nažuljiće dlan, garant… Zaspala i straža, legli, konjici, po konjima, samo se poneki njisak začuje, ali tih, isprekidan… polunjisak u polusnu…
Samo on mora da stoji, tako je bilo svih ranijih godina kad se putovalo u Knjaževac, evo, tako je i sad. Treba stajati i čekati. Samo, to. A to nije teško, naprotiv, lako je, treba, tek, vremenu dati vremena da prođe, ništa drugo do to… to… Tako razmišlja Duca…
Vidi kako se načelniku podiže šešir kao poklopac na loncu, a gospođi Emiliji mrve od kolača klizaju po bluzi... Odjednom, uhrk se probudiše.
– Jesmo li stigli? – oglasi se putnik.
- Gospodine, ehej!!!... Evo nas na raskršću!!!
- Ne dernjaj se, nisam gluv...
- Zapovedajte - prošapta kočijaš.
- Nadesno… Vozi u Zaječar... U Zaječar, u Zaječar...
- Kuda?! - iznenadi se Duca.
- Kuda?! - iznenadi se gospođa Emilija.
- U Zaječar, jasno sam naredio... Hoću da promenim...
Fijaker poskoči, pa hitro nastavi da ispuni želju, nekako na note i gotovo veselo: Zaječar nije daleko od Knjaževca…
Šta je vrlom gospodinu naspelo da donese onakvu istorijsku odluku, ne zna se. Da li je kriv ili zaslužan san, ni to. U stvari, sve što se zna, a ne zna se, baš, mnogo, tek ponešto iz tadašnje šture banjske štampe i kasnijeg prepričavanja rekla-kazala, među gostima u Vila “Caci” i kafani “Jevropa”. A to je više nego ništa, dakle, skoro nepoznato. Toliko koliko je preostalo između zna – i ne zna, možda – i sigurno, biće – neće biti, a, najviše - može da bidne… opisujemo i mi... pa nek nam je, zato, oprošteno. Mi nismo od onih koji pričaju između redova…
Život je, to. I, pomalo, istorija…

Boba Mihić