REKVIJEM ZA KATARINU I RADENKA

“Onamo gde ćemo, u samoći,
dva plamička slivena opojna
i sred bezbrojnih zvezda po noći
zasvetleti kao zvezda dvojna…”
Bagrajana

Odavno utihnuše zvona banjske crkve i prolećna zemlja pokri Katarinu: spavaj, spavaj… možda sanjaj!…
U prohladno aprilsko popodne, kad je, iznenada, i, gotovo, kradom, Katarina prhnula kao ptica, letele su, vazduhom, mace, latice i svilenkaste paučinaste niti… ali i to je, već, sve, pri zemlji gde pasti mora… Davno prestadoše i umorna pojanja popa Anatolija i popa Ljubinka. Odavno su im tabani u belim popovskim čaršavima; snivaju, i oni, čelom prema Bogu… Čak i sakati klisara Milenko ispruži posustalo stopalo u priprati i zaspa s mišlju da sutra popravi crkveni dovratak pre nego popovi ustanu…
Da nije mraka koji kao da se još drži zimskog vakta pa brzo iskače iz zasede i tog dana, videla bi se u vlažnoj zemlji uska grobljanska staza koju su utabali mnogobrojni varošani, sve stopu u stopu… sve godinicu po godinicu… život na život…
I sam mlad načalnik sa zlatnim cvikerom bi se video jer načalnik, sve, glavom nadvisuje, kao kakav knez, u kneževini o kojoj sanjaju i pletu priče svi Banjičani, još od kneza Miloša, prolazeći svakog dana pored njegovog Konaka, u centru, svakom turistu na uvid… a tek umom!… Gospodin načalnik s gospojom, svojom, načalnikovicom, markantnom Emilijom, s nausnicama, sa zelenim perom na šeširu, koja stupa kao vojnik, prava kao bor, što u malom prstu ima “glasovir”, na “lokum” pika i voli da gleda preko ramena i u šolju… I svi drugi koji, upravo zbog njih, nisu mogli izostati: u varoši se sve vaga i ocenjuje, po ustaljenoj formuli i životnoj praksi Banjičana…
A, odista, sve se, “u dram”, pogodilo da izmami na izlazak: i dan, u sedmici, srednji; i Katarina sa svojim primernim životom i zadužbinama; i dirljiv bariton popa Anatolija koji je uzbuđivao ne samo muzičko uvo gospoje Emilije, bečke frajle; kao i sveža struja grobljanskog “zraka”, po banjski vazduha koji “naravno djeluje na tek”, kako, upola glasa, primeti doktor Zdenko Zloković, dolutao iz Splita pa se u Banji sapleo (poturili mu klečku!) i tu, zauvek, ostao…
I šta još, i šta još?…
Još bi se, o, još bi se, još-još-još… videla mala Katarinina humka i bela krstača od jasenovine, zasuta raznobojnim poljskim cvećem koje su imućniji velikodušno poneli iz svojih avlija a sirotinja istrgla, usput, idući za kolima… onde cvet, onde list, onde srce udešeno u “puket”… kao što se oduvek, u prigodnim prilikama, činilo u Banji, još od turskih vremena pa prenelo i do ovih naših, jevropskih dana koje sam opisao u romanu “Hotel Jevropa”. Našlo se, tu, i onih slatkih zevalica s mednim sirupom, i ponekim pužićem, s okom okrenutim svemiru…
E, stopu po stopu… sve život po… sve… sve… e…
O, lenjo se vukla melodija… Prednjačila je truba…
Iako su neki zastajali, kretalo se, neumitno, napred…
Gle, odvajali su se, pojedini, ili u manjim grupama, čak, pa svaki čas pružali sapet korak i, dok im je stopalo upadalo u meku i elastičnu zemlju, s ponekim babinim uvcem, slabinom mrava, leđima gliste… oko im se otimalo kakvom raritetnom stručku ili raskošnom bokoru. Zatim su se, kao po komandi, vraćali, složno, pogruženoj pratnji i glasu popa Anatolija, pravom ruskom glasu, stamenom i dubokom, koji je tamo, napred-napred, ječao poput ovna predvodnika, vodeći ka cilju, bez zvona… Doktor Zloković je istrgao nekakav cvetak, zajedno s korenom. Nije mogao da odoli:
– Dame i gospodo! Malo dužne pažnje! – pozivao je, vrli gospon, uz odgovarajući drhtav gest. – Vidite rjetkost, kaćun bijeli i obični!… On kiti… u travnju i svibnju… naše livade i pašnjake svojim čudnovatim cvjetovima!… Eto, tu su mu dva gotovo okrugla korjenita gomolja ili kaćunice… i jedna jednostavna stabljika s više duguljastih tupih listova koji su unatrag zavinuti i…
Kad je gospoja Emilija izvolela natrag, kao gospođica, da dotrči, pronašavši i ona nekakav cvetak neodređene boje, povredila je gležanj. Sprovod se zaustavio, mlad načalnik je, hteo-ne-hteo, morao skinuti rukavice…
Ipak, sve se dobro završilo… lažna uzbuna…
Katarina je vratila glavu na jadno joj uzglavlje, vratila glavu, umirena što sprovod kreće dalje, vratila… vratila. A od tog mesta do humke, kod kapele, nije daleko. Do humke i… Radenka…
Radenka Pilića koji je za sve bio, samo, grobar varoški, sem za nju…
Radenko na zemlji, u mraku. Leđa naslonjena na još vreo kamen kapelskog zida, kao duša uz dušu. Noge mu uronile u Katarininu zemlju. Ćuti. U srcu mu, tako… ni žalost, ni… jednostavno, skoro da se ništa nije promenilo – Katarina je, opet, tu, na dohvatu njegovog srca!… Jedino što će sad stalno biti s njim, a ne, samo, kad beru cveće…
Seća se, bio je mlad momak, sve ga je svrbelo, i kosa, i nokti, i peta, i nos… kad je zamenio čiča-Milovana u zanatu. Trema, valjda, strah pred nepoznatim… Proleće, cveta cveće, on sahranjuje, ide od groba do groba, popravlja, namešta, dotiče sveće, useknjuje, okopava, zaliva, goni, po Podini, koze i lutalice… pomišlja da sve ostavi i ode u vojnike!… Došla…
Došla da obiđe očev grob!
S tetkom. (Te tetke, jedine koju je Katarina imala od roda, odavno nema, eno joj groba odmah na izlazu, s iskrivljenim metalnim krstom, zarđalim od vremena.) Imala je tešku crninu i crvena usta od uzdisanja, glas joj je podrhtavao, a na belom licu, oko očiju, iskakale su tanke crvene žilice, od ljutine.
Grdila ga je: te zašto slova nisu nacrtana crnom bojom da se vidi očevo ime; te otkud šimšir na grobu a božura nema; te zašto se suši kajsija njenog oca pa mu više glave nema hlada?!
– Čovek, prođe, gospođice, a neće kajsija! – rekao je u želji da je umiri.
I odmah se postideo…
Katarina ga je oštro pogledala, gotovo zgromila. Njemu je, odjednom, postalo vruće iako je vetar vijorio s Ozrena. Raskopčao je košulju da rashladi znojave grudi, obrisao znoj, dlanom odozdo, pa otresao… kao da je u Resniku.
Taj pokret, tako jednostavan, svakidašnji, sasvim je opčinio mladu ženu; nije, više, odvajala oči od grobara. Ima, takvih, trenutaka u ljudskom životu kad jedan slučajan pokret odredi i ubrza budući put, početak nečeg što bi, inače, moglo trajati godinama. Zagledala se, odjednom. Kao da ga je poznavala odvajkada. Tetka ju je uzalud zvala, vukla za rukav, pokušavala da je odvoji od momka; spominjala, ko zna zašto, baklavu, đugum i kolibu od pruća… ostalog se ne seća…
I kad je tetka otišla, ne došavši sebi od iznenađenja, šta se to s njom neočekivano desilo, ostala je na groblju…
Do zore…
Imala je, Katarina, dugačku meku kosu koja je mirisala na orah i leto. I dva češlja od išarana sedefa. Kosom je pokrivala centar sveta, pupak! Kad govori kao da izvor romori; kad spava kao kad šerbet vrije; kad se ljuti kao kad mlad srndać tare ročiće o stablo kajsije.
Do same zore…
Jedan češalj, Radenko je, ramenom, prelomio, oboje su se smejali tom slatkom zvuku nalik na paukov šapat. Razmenili su momaštvo za devojaštvo. Ispratio je s petlovima…
Sredinom leta, začu Radenko Katarinin glas. Kao, baš je završavao jedan ukop pa s alatom, veseo, polazi. Put, dug, prašnjav, noge upadaju do članaka, nikad tim putem nije prolazio. Odjednom, cveće!…
Hoda, Radenko, po cveću, po cvetovima velikim i malim, latice i prašnici mu dotiču tabane, golicaju od grobljanske zemlje ispucalu kožu. Pa cveće beži pred njim, udaljuje se dok on zaostaje, sve više… ostaje, dole… Da li on to leti?… Zašto i kud? Ne zna… Okrenuo bi se, ali ne može, nešto ga steže oko lakta… Umesto alata, drži, sad, nogu nekog mrca, pa, s uzdom u drugoj ruci… jezdi, slavno, preko zelene vode i kliče nešto i nekom, ali ne zna šta…
Tad začu Katarinin glas!
Zvonak i dubok poput velikog zvona s banjske crkve, od kog, ponekad, “duvar” otpada… I dalek… Kako ga zove…
Radenko se okrete u sedlu… i probudi sav u goloj vodi…
– Na šta će mu to izaći? – upitao je popa Anatolija.
– Udri brigu na veselje! – odgovorio je pop i zapevao pesmu “Tekla reka Moravica”.
Samo se pop Ljubinko zamislio i zamrežio ćelavo čelo:
– Pričuvaj se, Radenko, do kraja leta – rekao je – posle ćemo videti šta će biti, nemoj misliti da i mi ne sanjamo…
Jesen dovetri s Ozrena i isuši kiše u vencima suvog cveća koje je Katarina vešala pod Radenkovu strehu, prema kapeli gde sunce ne zalazi. Venci su se njihali, sve zvon po zvon, okretali na koncu, na sve strane poput devojačkog srca, nemoćni poput starosti.
– Katarina, Katarina, šta ću raditi sa suvim cvećem? – stenjao je Radenko na daskama. – U prah se kruni, jesen ga raznosi, pašće, svud, bar da je seme… I ne misli da mi je lako jer približava se i moj dan, kako i mora, ali… ja ću morati umreti i za tebe… Ali, spremaj mi se, nadaj, dočekaj me kao što priliči ženi… ovo što mi je ostalo, više i nema trajanja…
Te godine udari silna studen i napade golem sneg, gori, mnogo gori nego na Golaku!…
I selice okasnile, i one… Tek im je poneko rep video…
Zemlja, Ozren, Prevalac i Moravica postaše ista ravan. Sve belo do Bovna. Drveće propade u smetove. Ptice ni za oko jer nema vazduha po kom bi letela, sve je sneg, sneg… Samo crkveni krst viri iz smeta: nadajte se… nadaj… na… na…
Varošani se nastaniše po udaljenim ognjištima da koliko-toliko ogreju srca. Sve zamuknu. Pod smetovima kuvaju rakiju i čekaju… Banja kao da se preseli na kraj sveta. Ljudi se porazbolevali, duše im vire iz noseva, ali niko ne umire jer “samo nesretnici umiru u nevrijeme”, kako reče, hrabreći bolesne i iznemogle, doktor Zloković, prazneći grlo u kutijicu od porcelana, ni on nije bio zdrav… U opštoj muci i uzajamnom nerazumevanju, nikom od mnogobrojnih varošana ne pade na pamet ni groblje ni Radenko u njemu… Ali, kao i svako drugo zlo, i ova zima ode, ni zbogom ne reče… Štuče…
Buknu proleće u vrelom suncu, oštroj travi, cveću i pčelama…
Samo niko ne vide selice, zaboravile da se vrate…
Radenkovo telo otkri klisara Milenko, pa s noge na štulu, s jezikom preko zuba, poteci popovima a oni razglasi Banjičanima jer hajde nađi novog!…
Ležao je na Katarininom grobu, nauznak, na tek izniklim plavim zvončićima, sa suvim lišćem u šakama, na prsima…
O, o, veselo srce, moje!…
Uprkos vremenu i snegovima, starcu je oko usana igrao čudesan osmeh koji su svi morali da vide. Išla Banja da gleda čudo u veku: micala se mrtva usta među cvetovima!…
I svi su stajali, nemo, i svi se pitali: kako, otkud i čemu?
Nisu našli odgovor…

Boba Mihić