Slavni konji... našeg sećanja - ZANIMLJIVOSTI

Njegovo veličanstvo konj - piše Nikola Devura u knjizi "Slavni svetski konji" - to je istorija i legenda... I, zaista, veličanstvena je uloga konja u svetskoj istoriji i, posebno, gotovo u istoriji svakog naroda.
Civilizacija mu - njemu, konju - duguje za svoj razvoj - koliko vatri i točku!
Verovatno je to prva životinja koju je čovek pripitomio i s kojom je počeo da se druži. Ljudski i konjski rod su neraskidivo vezani jedan za drugi. Čovek bez konja ne bi bio zemljoradnik, ratnik, putnik, avanturista, inženjer, lekar, misionar, kosmonaut, vladar. Bez konja ne bi bilo istorije, ili bi tekla mnogo sporije, ako bi bila. Čovek bi, možda, još bio u neolitu, da konj nije tako brzo trčao pod njim. Trčeći kroz vekove i milenijume, noseći čoveka na sebi, konj je obezbedio besmrtnu slavu čovekovog saputnika na strašnoj stazi napretka od tercijera do danas...
A naši konji?...
Čuli ste za Šarca? Treba li reći čiji je Šarac, bio?!... Ali, pođimo, redom...

Konj Miloša Obilića - Ždralin

Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara Miloša. O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je, možda, zato što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori, mnogo.
Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je među drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila priča i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka!
Ždralinu su pripisane sve velike i značajne osobine legendarnih konja, osim moći letenja. To mu, valjda, nije trebalo jer je sve konje nadmašivao svojom veličinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvožđu, pa je pancire stavljao i svom konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvoždu. Nikad nije bio ni ogreban, akamoli ranjen. On je, jednostavno, svojom ogromnošću rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike.
Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilić bio dvorski čovek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pograničnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije činio. Imao je sam svoju ergelu, kao visok oficir i plemić. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovođe. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre tog, u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša. Čak, legenda, dalje, navodi da se i Miloš rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, i da je vanbračan sin Cara Dušana.
U vreme Kosovske bitke (1389), Miloš Obilić je imao četrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle, u najboljim godinama. Delo koje su izvršili, ostaće upamćeno po svom istorijskom značaju i načinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeci predaju, jer caru nije mogao prići niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivničke vojske. Miloš je došao do Murata na svom Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj način da umanje podvig Miloša Obilića i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To čudo od konja i junaka, zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seča, trajali su dugo, pa su se čovek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doći do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.
I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu.
Hiljde turskih konja i junaka, navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreći se, obojica, do poslednjeg daha. Ždralin je poginuo kao čovek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nade u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je (samo) konj. Smrt mu je bila ljudska, junačka.

Konj Hajduk-Veljka Petrovića: Kušlja

Kušlja je bio slavan konj slavnog Hajduk-Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka.
Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Ðogom Banović-Strahinje.
Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju onako kako je to Veljko zahtevao. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tad postao pravi junak i čuven megdandžija.
Bez dobrog konja, znalo se, nema ni dobrog junaka. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke, ž u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su, tad, u tom selu, zarobili velik broj Turaka i njihovog komandanta Alibega koji je jahao , divnog krupnog trogoca, konja sivomrke boje.
Bio je to Kušlja kog je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Alibega. Alibeg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen, da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to.
Desetak dana, posle, imao je megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao puna dva sata naočigled dveju vojski koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio velik junak i vojnik. Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod dvoboja zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. "Teg" koje je pretegao na Veljkovu stranu, bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo. Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk-Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahaca!
Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, Veljko je dojahao do njega i rekao mu da mu oprašta život, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika.
Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuo i udarcima zadnjih kopita, na mestu ubio Turčina!
Ovo je porazno delovalo na obe vojske ali i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno, tad, po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drukčija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 1807. do svoje smrti 1813. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu kod Srba.
Kad su Turci, u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije, navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikad nije bio ranjen kad je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća.
Sudbina je htela da pogine bez Kušlje.
Prvi put je izašao bez konja, peške, do šanca, da hrabri borce-ustanike.
Odnekud je došlo tursko đule i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: "Drž...!"
Kušlja je, opet, dopao u turske ruke. Ne zna se gde i kom.
Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana.
Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep na jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.
Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija, dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi. Niko od Srba da se seti da je Kušlja zaslužio velik spomenik. Mnogi, manje zaslužni od njega, dobili su ga...
A velikan Kušlja - gotovo zaboravljen...

Konj Marka Kraljevića - Šarac

Najslavniji srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića. Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko biće. Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa. Srpski pesnički genije, dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine kralja, svog gospodara, Kraljevića Marka, sina kralja Vukašina, što je zadivilo i velikog Getea koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parbolom, rekao da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obicna ždrebad!
Pre Šarca, Marko je promenio mnogo konja. Ni jedan konj mu nije bio po volji, niti je mogao da ispuni Markove zahteve. Marka je mogao nositi samo krupan i jak konj, odgajan i obučen na najbolji način, koji će imati snage da se nosi s neprijateljskim konjima. Legenda kaže da je Marko, jednom, na putu za grad Kostur, susreo neke kiridžije i kupio od njih šareno gubavo ždrebe. Učini mu se da će od njega biti dobar konj: uzme ga za rep da njime omane oko sebe kao što je i s ostalim konjima činio, ali se ovo gubavo ždrebe ne dade pomaći s mesta!
Marko ždrebe izleči i nauči da pije vino.
Posle je ono izraslo u velikog i lepog konja, u čuvenog Šarca kralja Marka.
Šarac je imao natprirodne moći. Bio je, pre sveg, krilat kao Jabučilo, ali su njegova krila bila nevidljiva: služio se, njima, samo u bezizlaznim slučajevima. Ili, na primer, kad je Marko vodio borbu s vilama, zmajevima i drugim alama. `Brzo Šarac dostigao vilu.` Šarac je bio i vidovit konj. Znao je da predvidi mnoge događaje, pa da to saopšti svom gospodaru na razne načine: rzanjem, njiskom, poigravanjem, kopanjem kopitama.
Šarac je, čak, predvideo i smrt Marka Kraljevica. `Kada Marko bio uz Urvinu, poče njemu Šarac posrtati, posrtati i suze roniti`.
Nema mitskog junaka koji je imao više megdana od Marka Kraljevića. Marko je, kažu, učestvovao u četrnaest velikih bitaka i u sto sedam dvoboja! Njegovi protivnici su bili: Turci, Arbanasi, Arapi, Mađari, pa, čak, i poneki Srbin (Ljutica Bogdan, Relja Krilatica). Marko je uvek bio pobednik, ali bez svog Šarca, to ne bi bio, bar, ne, uvek. Šarac je deo njegove ukupne pojave, zastrašujuće pojave na megadnu. `Sad navali, ljuta arapijo, nema onog strašnoga junaka na šarenom konju velikome!`
Šarac je bio žestok konj. `Iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen liže!` Ali je bio i gizdav konj, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraljevski, kas viteški, a galop vilinski. Ni jedan mu konj nije utekao, a, sigurno, da ga ne bi mogao ni stići. Šarac je bio moćan u svem: u snazi, brzini, veštini. `Dok je Sunca i dok je Meseca - kaže narodno pevač - Srbi će spominjati Marka i njegovog Šarca!`
Ima mnogo verzija o smrti Marka i njegovog konja. Najlepša je ona koja kazuje da Marko i nije umro, već sa svojim Šarcem, u nekoj pećini, spava, evo vec šest stotina godina! Pred Šarcem stoji mahovina koju, taj slavan konj, polako jede, a za gredu je zadenuta Markova sablja koja polako izlazi. Marko će se probuditi kad ustreba srpskom narodu, a dotle će Šarac pojesti mahovinu i sablja će izaći ispod grede.

Konj vojvode Momčila - Jabučilo

U plejadi slavnih srpskih konja, Jabučilo, konj Vojvode Momčila, po mnogo čem, zauzima važno mesto. To je kod Srba, kao kod Helena Pegaz, jedini mitološki konj s krilima koja se vide, `koja Jabučilo svakod dana, u zoru, pušta sebi do kopita`. I, to je, hronološki, prvi opevan konj u srpskoj epskoj poeziji...
Istorijski Vojvoda Momčilo je živeo u doba Stefana Dečanskog i njegovog sina cara Dušana. Zna se da je učestvovao u boju protiv Bugara, kod grada Velbužda (Ćustendil). Kažu da je, vrlo uspešno, tad komandovao jednim delom srpske lake konjice. Ostali podaci, što se istorije tiče, o tom slavnom vojvodi i junaku, sporni su i magloviti. Istorija ne zna za njegove dvore u Pirlitoru, na Durmitoru. Naprotiv! Istoričari, doduše, samo, neki od njih, , tvrde da je Pirlitor bio, neko vreme, dvorac Vukašina Mrnjavčevića.
Ali, narodni pevač i legenda taj grad Pirlitor, imenuju Momčilovim. A, legenda, često, ume biti istinita! Zato, pođimo od istinitog mita o prvom, srpskom, slavnom, i još, uz to, krilatom konju - Jabučilu.
Priča kaže da je Jabučila oždrebila jedna Momčilova kobila koju je opasao krilat konj na Durmitorskom jezeru. Naime, na livadi oko jezera, pasle su mnogobrojne Vojvodove kobile koje je noću, izašavši iz jezera, opasivao taj krilat konj. Ali, kako koju kobilu opaše, kaže priča, on bi je udarao nogama u trbuh da se izjalovi i ne oždrebi krilata konja!
Jedne noći, međutim, ode vojvoda Momčilo sa svojim slugama na jezero, donese bubnjeve i talambase, sakrije se u džbunje i sačeka da krilat konj izađe iz vode i oplodi jednu kobilu. Te noći, pred zoru, čudan konj izroni iz jezera i opaše Momčilovu najbolju kobilu, pa, kad htede da siđe s nje, Momčilo, sa slugama, udari u bubnjeve i tlambase te se konj poplaši i uteče u jezero. Kobila ostade ždrebna... i posle godinu dana, oždrebi Jabučila, belog krilatog konja, koji se, kasnije, proslavio u raznim bitkama sa svojim gospodarem, vojvodom Momčilom...

Konj Banović-Strahinje - Đogin

`Netko bješe Strahinjiću bane`, kaže narodni pevac. "Netko", a ne bilo ko! Svako od nas može biti neko, ali Banović Strahinja netko! I taj `netko` ne može imati bilo kakvog konja, već, samo, najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg. Konj prema junaku! Ðogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović-Strahinje, nije imao premca po onom što je bio, šta je značio i ostao u srpskom epu. Ðogin je bio, po mnogo čem, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote, neizmerne, pameti, ljudske. Mnoge, od svojih cuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog vernog Ðogina. Taj pametan i snažan konj, spasavao je svog gospodara i onda kad je ovaj bio sasvim izgubljen. `Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!`
Ðogin - konj ljudske pameti... Bio je iz carske ergele. On je venčan dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske, Banović-Strahinji. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon. Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe s najboljim pedigreom.
Velmoža iz Banjske, koji je do tad promenio mnogo konja, prepoznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja.
Ðogin je odgajan u Banjskoj. Tamo, u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao je s najboljim konjima, učestvovao je u improvizovanim dvobojima vitezova. Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašan i i divan junak našeg epa, naš Ahil, nosilac je našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj.

Konj Damjana Jugovića - Zelenko

Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem odjekuje kroz vekove i ne prestaje da nam pritiska dušu i um. Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja naše tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću. On je oslonac naše sudbine. To je naše sveto zvono.
Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića. Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov "kancelar" i tast Jug-Bogdan (knez Vratko)...
Da bi svojim sinovima, budućim junacima i vitezovima, izabrao i poklanjao u vreme njihovog punoletstva i momčenja najbolje konje, podigao je novu konjušnicu pod Gočem, u Vrnjcima, i tu gajio samo rasnu ždrebad, pažljivo odabranu i proverenu. Tu se nalazio i trenažni poligon za konje i junake, kao i borilište za viteške igre. U toj prostranoj dolini, odigrani su mnogi dvoboji, pa i onaj izmedu Banović Strahinje i Mladena Moravca (kasnijeg Vlah-Alije).
U tim viteškim igrama, učestvovali su i Jug-Bogadovi sinovi. Pa i Damjan, najstariji od braće Jugovića, sa svojim Zelenkom. Damjan Jugović je, pre Zelenka, promenio mnoge dobre konje i s mnogima je pobeđivao u važnim dvobojima na viteškim turnirima. Zelenko mu je bio poslednji konj u životu i najbolji od svih, koje je do tad imao. S njim je najviše i pobedivao. Zelenko je bio konj s ljudskom dušom, kaže legenda. I, još, kaže da je razumevao ljudski govor. Damjan je, kaže ta priča, i pobeđivao - zahvaljujući tom što je konj slušao njegove komande i znao pravila borbe. Čak je, kažu, često, u toku borbe, instinktivno, sam i mimo Damjana, donosio ispravnu odluku koja je spasavala život njegovom gospodaru.
Damjan je znao da ima neobičnog konja, pa se mnogo trudio da mu pronikne u dušu i narav. Koliko puta mu se učinilo da njegov Zelenko ima ljudska osećanja: jednom, posle poraza u nekom dvoboju, video je suze u njegovim očima...
Damjan je najviše vremena provodio sa svojim konjem: nije dao da ga hrane i timare njegovi konjušari već je to sam radio, što nije bio običaj onog vremena da se visok plemić bavi takvim poslovima. Trenirao je s njim svaki dan. `Vec je njega Damjan naučio: do ponoći sitnu zob zobati, od ponoći na drum putovati`, kaže narodni pevač.
Damjan je, kao i njegova braća, Jugovići, poginuo na Kosovu. Svi su izginuli, braneći kneza Lazara, svog zeta i vladara. Kosovsku tragediju, kažu, preživeli su svi konji braće Jugovića. I svi su se vratili u Kruševac. Niko ne zna kako je uspela ta kljusad da napusti krvavo razbojište, a da ih Turci ne pohvataju i ne odvedu sa sobom. To je jedna od velikih tajni Kosova. Kažu da je jedna monahinja u Ljubostinji, na margini svog trebnika, zapisala da su konji Jugovića sami došli s Kosova i da je pred njima išao Damjanov Zelenko.
Taj konj je kalauzio ostalima.
Još u ovom zapisu stoji da je monahinja udovica Damjana Jugovića...
Šta je, posle, bilo s konjima braće Jugovića, i s Damjanovim Zelenkom, zapis u Ljubostinji ne kaže.
Legenda kaže da je Damjanov Zelenko vrištao za svojim gospodarem godinu dana. A onda je, jedne noći, nestao iz kneževe konjušnice.
Dugo se o njemu nije znalo ništa, a onda se, tri godine posle Kosovskog boja, uoči Vidovdana, tačno u podne, čulo njegovo vrištanje u planini Goču.
Slušajući taj konjski plač, kažu da je plakao čitav Kruševac. Da je, kojim slučajem, ustao Damjan i zavirio u oči svom konju, možda bi u njima ugledao suze. Zelenko je vrištao za Damjanom, ali i za svim što je izgubljeno na Kosovu...

oOo