Mnogo neprijatnosti je kralju donela njegova ženidba. Otac mu, kralj Milan, umno slomljen ovim skandalom, umro je u Beču i sahranjen u manastiru Krušedol u Sremu.
Mnogo neprijatnosti je kralju donela njegova ženidba.
Otac mu, kralj Milan, umno slomljen ovim skandalom, umro je u Beču i sahranjen u manastiru Krušedol u Sremu.
Liberali, a naročito bivši ministar unutrašnjih dela, kom je kralj zapretio da će o konopcu visiti, imao je vinograd i u njemu vilu u Rakovici gde je stanovao i kao vešt policajac, a do srži ljut na kralja za ludost koju je učinio i zbog koje su oni, liberali, izgubili vlast, otpočeo je da vrbuje mlađe oficire. Ubeđivao ih je prekorom: kom služe, ko im je vrhovni komandant, o državnim svetkovinama pri prijemu na dvoru i na balovima čiju ruku ljube, udovici Dragi koja je kao najveća prostitutka postala kraljica na sramotu i žalost Srbije i celog Srpstva gde god da ga ima, da podnose najveća poniženja koja im nameću Dragina braća, kraljevi šuraci mladi oficiri Nikola i Nikodije Lunjevići, koji su kao niži činovi, poručnik i potporučnik toliko osilili da ih pozdravljaju generali, pukovnici i ostali viši oficiri.
Ovakva je struja koju je razvio Genčić je zahvatila mnoge oficire, ne samo u Beogradu, već u svim gradovima Srbije, pa i u Kruševcu u puku *Car Lazar* i zavera velika je stvorena.
Oficiri zaverenici, satali su se uveče 28. maja po starom kalendaru 1903. u oficirskom domu, u Beogradu i sedeli, razgovarali i ponešto pijuckali, dok su im iz unutrašnjosti stizali poznati i pozvani drugovi, među kojima su iz Kruševca bili dva kapetana: Milan Petrović i Ferd Kovačević. U domu je bilo i oficira koji nisu bili zaverenici, no kad je prevalilo pola noći, oni su otišli jer su sutra moralina službu. Zaverenici su ostali i kad je prošao jedan sat iza ponoći, zaverenik đeneral štabni, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, ustao je sa uzvikom: "Drugovi, ko hoće da živi - nek umre, a ko hoće da mre - nek živi, napred!"
Svi izleću na ulicu, trčećim korakom do spoljne gvozdene dvorske kapije, Pera Živković kao poručnik, na službi kao komandir dvorske straže, nosi mnogo ključeva, ne može brzo da pogodi koji ključ otvara kapiju. Kad je posle jakog drmanja spolja ključ prigodio i otvorio kapiju, oficiri su tako jako gurnuli kapiju da je krilo triput peru preturilo. Oficiri su jurnuli na spoljna dvorska vrata koja su jaka i zapeta. Kako nisu mogli da ih otvore minom ih razbijaju i ubijaju dežurnog ađutanta, potpukovnika Miku Naumovića. Oficiri pretražuju po dvoru, ali kralja nema. Onda pronalaze sobu prvog ađutanta Laze Lazarevića, zvanog Lepi i naređuju mu da im pokaže kraljevu spavaću sobu. On im pokazuje, ali postelja je uvaljana a krlja nema. Oficiri neređuju Lazi da im pokaže tajno skrovište, on ih vodi do dobro zamaskiranih vrata i viče *Veličanstvo, veličanstvo, traže Vas vaši oficiri*. Kralj iznutra pita *Mogu li računati na zakletvu i vernost mojih oficira*. Odgovaraju mu da ne može, lome vrata na skrovištu, upadaju unutra, revolverom ubijaju i sabljama seku kralja i kraljicu i izmrcvarene kroz prozor ih sa sprata bacaju u dvorište.
Zaverenici: potpukovnik Petar Mišić, komadant pešadijskog puka i komadant telesne kraljeve garde major Ljuba Vulović unapred su odredili oficire i odeljenje vojske koji će da uhvate i ubiju, do te noći glavne ličnosti na najvišim mestima u dražavi. Od ovih, jedno odeljenje najbržim hodom opkoljava kuću presednika vlade generala Dimitrija Cincar Markovića. On je čuo topot vojnika, setio se o ćemu se radi, otvorio prozor i rekao *Molim Vas, ne upadajte mi u kuću, ovde mi je ćerka na porađaju, brzo ću da se obučem i izađem na balkon i ćinite šta hoćete*. I zaista, obukao je paradnu generalsku uniformu sa pripasanom sabljom i izašao na balkon kuće. Čim se pojavio, oficir je vojnicima komandovao *pali*, odjeknuo je plotun iz pušaka i general, presednik vlade Cincar Marković izrešetan mnogobrojnim kuršumima pao je mrtav na balkonu svoje kuće. Drugo odeljenje vojske uhvatilo je u svojoj kući ministra vojnog generala Milovana Pavlovića i ubilo ga. Treće odeljenje uhvatilo je ministra unutrašljih dela Velju Todorovića i ubilo ga. Četvrto odeljenje pod vođstvom konjičkog majora Velimira Vemića ide kuću kraljevim šuracima, braći kraljice Drage, Nikodiju i Nikoli Lunjeviću i obojicu ih hvata i ubija.
Ovu pucnjavu, pre no što bi i on bio uhvaćen i ubijen, čuo je komandant Dunavske divizije pukovnik Dimitrije Nikolić, zvani Dinka i nemajući vremena da osedla konja, uzjahao je neosedlanog konja i u najvećem galopu pojurio ulicom pored dvora za Banjicu gde su vojničke kasarne. Njegovu galopsku jurnjavu primetio je neko od oficira zaverenika u dvorskoj avliji i setili su se da je to Dinka i da će čudo da napravi ako stigne u kasarne, pa su iz dvorske konjušnice izveli dva konja koja su uzjahala dva kapetana iz puka *Car Lazar* iz Kruševca Milan Petrović i Ferd Kovačević i pojurila u galopu za Dinkom ka Banjici. Ali Dinka je pre njih stigao, naredio uzbunu, trubači su uzbunu svirali, a vojnici sa oružjem iz kasarnskih soba izletali i stajali u front. U tom su stigli kapetani Petrović i Kovačević i na konjima pravo, sa sednom rukom u džepu, krenuli ka komadantu divizije pukovniku Dinki, koji je takođe bio na konju. On je to primetio i povikao *Gospodo, ka kaomadantu divizije se ne ide sa rukama u džepovima*, na šta su oni izvadili iz džepova ruke i revolvere i pucali na Dinku, koji je mrtav pao na zemlju. Najbliži ovoj sceni bio je jedan podnarednik sa svojim vodom vojnika koji je odmah komandovao *Sa puškama nišani u kapetane, pali!* Plotun je odjeknuo i oba kapetana su mrtva pala sa konja.
Ova dva slavna junaka spasla su Srbiju revolucije i strašne pogibije, jer bi Dinka sa vojskom u Beogradu čudo učinio, a to isto i komadnt Moravske divizije general Boža Janković u Nišu u kome garnoziraju dva puka pešadije: drugi kneza Mihaila i šesnaesti Ruskog cara Nikole, zatim tri artiljerijska puka: grdski, haubički i moravski, dva konjička puka: treći i prvi Obilića, kao i sva inžinjerija. Sem ove vojske stalnoga kadra, general Boža je naredio i mobilizaciju cele oblasne Moravske divizije sa namerom da sa vojskom na Beograd ide, da hvata i kazni zaverenike za ubistvo kralja. On je mnogo moljen da to nečini jer će da prouzrokuje tešku revoluciju i bratoubilački rat. U ovom smislu slate su mu deputacije od najboljih i uticajnih ljudi iz cele Srbije, ali general Boža nije lako popuštao, govoreći da su zaverenici pogazili kralju datu časnu zakletvu i krvlju svoga kralja uprljali svoje ruke, oficirsku čast i mundir. On dalje kaže da bi kralja trebalo proterati zašta bi i on dao saglasnost i time spasiti svetlost date zakletve, koja kad je već data ne sme se pogaziti. U ovim molbama prednjačio je vođa liberala Jovan Avaukomović, dok radikali nisu smeli da ga mole, jer se znalo da su, naročito mlađe krilo, uvek bili protivnici Obrenovića, pa bi njihova molba generala Božu još više držala na čvrstini.
Uglavnom, što je Srbija kao država i njen narod u ovom velikom događaju, bez težih posledica prošli, zaslužni su Kruševački kapetani Petrović i Kovačević, koji su žrtvujući svoje mlade živote ubili komadnta Dunavske divizije pukovnika Dinku i tako sprećili građanski rat. Takođe zaslužan je i liberal Jovan Avakumović koji uspe da umoli generala Božu Jankovića da kontra revolucijom ne proliva Srpsku krv. Svi ostali prvaci partija: radikali, samoistalci i naprednjaci su to prihvatili i podržali izborom Jovana Avakumovića za presednika nove revolucionarne vlade koja je sa vraćanjem starih poslanika pošteno izabranih 1901 godine izvršila izbor novog kralja, a potom organizovala i vrlo slobodne poslaničke izbore.
Za novog kralja, jednoglasno je izabran Petar Karađorđević. Odmah po izboru, delegacija od 60 poslanika otputovala je u Ženevu u Švajcarskoj, gde je Petar živeo i dovela ga u Beograd gde je kao kralj pred poslanicima položio zakletvu.
Treba napomenuti da je u svanuće 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj i kraljica ležali mrtvi pod prozorom dvorskog sprata, mladi Beogradski advokat i najveći opozicionar ubijenog kralja Aleksandra, Ljuba Živković, sa fijakerom i konjima je jurio ulicama Beograda i okupljenom građanstvu saopštavao vest da da su oficiri - uzdanica našeg naroda, skinuli sramnu ljagu sa lica Srbije, ubivši Kralja Aleksndra i kraljicu Dragu. Time je skinuto poniženje sa duše i srca visokog, srednjeg, pa i najmanjeg građanskog i vojnog elementa u ovoj zemlji, da kao pozvati na prijeme i dvorske balove ljube ruku bivšoj udovici i prostitutki, koju je blesavi i izgubljene pameti kralj uzeo za kraljicu. Beograđani su svuda dočekivali Ljubu Živkovića uzvicima: *Živeo presednik Republike, Ljuba Živković* No, on je to kategorički odbijao i pozivao Beograđane da sa njim zajedno uzviknu *Živeo novi kralj Petar Karađorđević*, kako je na kraju i bilo.
Taj Ljuba Živković je za vreme vladavine Obrenovića dva puta osuđivan i izdržavao robiju za Ivandanski atentat na kralja Milana i drugu povodom smrti radikalskog prvaka Koste Tapuškovića, kada je držao posmrtni govor na Terazijama, kada se povorka zadržala ispred kraljevog dvora na čijem je krovu stajala dugačka šipka, a na šipci dvoglavi orao sa velikim raširenim krilima. Ljuba Živković je tom prilikom u posmrtnom govoru rekao:
* Očevi i stričevi, meni ravna i mlađa braćo, Beograđani i sestre Beograđanke, poštovane majke, snahe i strine, dragi gosti našeg Taušanovića, koji ste došli iz okoline i daljih krajeva, na ovu tešku i žalosnu svečanost, kada majci zemlji moramo da predamo na večno čuvanje , našeg dragog i mnogo poštovanog velikog Srbina Kostu Taušanovića, koji je u našoj državnoj cvećari Srbiji, predstavljao najlepši božur cvet, a u radikalskoj stranci kamen dragi, ali on nije umro prirodnom smrću, niti mu je sa pogledom na visunu njegovih godina bilo vreme za smrt, već mu je onaj veliki, (pružajući prst u pravcu orla) dvoglavi orao prokljuvao lobanju, izvadio i pojeo mozak*.
Policija je Ljubu uhapsila i sud ga za ovako strašne reče na robiju osudio.
oOo
