Starac

(priča)

Strpan starac, seljak i čobanin, dugačko se zateko na svetu i polako i lepo se ruši kao stara šuma. Svi su njegovi izdanili dani, vreme mu je da se deli s dušom, pa čeka gore u one visoči da mu Ruka zapovedna, što drži mesec iznad Ozren planinu, prekrati suđeno vreme. Da se potonji zakon izvrši, da legne na log zemni zadovek i da spokojno pod mogilom čeka dok se sudnja truba ne oglasi.
Natrag nema, pred sebe ne može. Vidi kraj, al mu se put do njega ne otvara. Što imaše uzeo i dao, a opet se stara duša teško iz jarma ispreže. Sve joj se čini i kratko i dugo živovanje ubogo, čoveško.

Moj živote, malo li te ima!
Tek u šaku kolko stane zrno,
kolko odžak da izdimi dima,
ispod nokti kolko ima crno.

Odrani me zemlja pa sarani.
Ni da stanem, niti da se prignem,
šta da čuvam od šta da se branim,
nikud pošo, odnikud da stignem.

Još uvek pomalo muči po planinu, bosu dušu po bespuća krši, još melje u vodenicu i s đavola potočara slatko razgovara, još mu jovanjsko sunce prlji grbinu dok stado planduje, ali sve češće otkorača do groblja i lečka s vino dedinu mogilu preliva, sve više pazi da ga pseto ne preskoči, sve ređe svraća u meanu da čašom čašu čukne i malo oturi kamen što na dušu staračku nalega, sve duže odmara preteklu snagu nepomaknut vas dan blagovetan i sinj pepel u ognjište zgrće.
Oko njega sve njegovo, znano. Oniska taraba, uboga čatmara, a okolo malečko imanjče. Bosilj-venac o dovratku, u dvorištu živ kladenac vode nenačete, topla crepulja u žarevlju, u ruci rakijsko čokanjče i stara duvanjara, motovilo, kotlajka, uzda pisanica. Tuj mu groblje, tuj mu i kolevka.
Veliko traje dan. Stara lipa spokoj mirotoči, šmugne vetrić iz priseni i prikosne granje, zelen ora padne iz neba, samuje grabova šumica, skače potok planinsko mladenče, uz tarabu sumrak se privija, greje mesec luča uspokojna.
Pa opet zora i sve se živo prene. Jarence ripa po kamenju, pile se tek izleglo i progledalo, miš ambarski suče brk, belo june u tarabu srlja. Zvekne kosa, mukne krava iz livade, krstaš pauk pređicu ispreda, brsti jarac jednoletnik, konopljarka zoblje sitno zrnje, zmiče se skoturalo u prisoju, mator pevac kljuca po bunjištu. Oštro sa neba gleda soko, nešto iska.
Brzo ide godina. Dunja kadi, vinjaga uzreva, šuma se tek zazelenela a već se zlati, osmevka se jesen, crn bik riče iz planinu.

Unuče u babu gleda, da ga pomazi.
Stari duvar crv izeda, vreme prolazi.

Ždral se glasi. Zabeli se stena gologlava. Ko zlo pseto zima uz prag leže. Živi se sa vuci u ovoj visoči, jer neće ni zverka kude nema ljudi.
A narod su srpski, otkad pamti vreme.
Davno je to, juče je bilo, kad je ispod Boga mogao nebo da ukrade i kad je išao niz Ozren planinu, ki buvajka niz pseću grbinu. Skakalo momče, prolazio život. Pevale devojke, zvonila zvona pravoslavna. Nicali ljudski dani ko posejano seme. Korak detinji, pa čoveška stopa. Sjaktale su gladne oči u dečice kad je zla godina, al bilo je kad je bilo i leba i smoka. Znao je i namernik da čukne na vrata, a umeo je i čovek da stane s čovekom. Nagledao se ljudskosti, te vrvine čoveške. Ubav mu je vek bio, milo se živelo.
Bivalo je i "Spasi Bog", al i repati se prizivao. Znao je i nož za pasom, zlotvor neustrašni, da izleti i sjakne sečicom. Gledalo se i zloumnim okom kad se osveta snuje, kad sopću prsa znojna, kad anđame skubu što ne sade. Krv ljudska ne pere, no blati. Mahnitost je muka pregolema. U majčinui život, jeba ga!
Saznao je da je krotka mudrost za pravdu međa, a di sam čovek sudi, što mu ruka slaba da dovati, tu pamet nema. Naspram sunca večitog i žeškog, bio je samo žiška u tmnine.
Al oglodan je đem, posrkana je rosa, puklo je zvono života, izbelele oči, prosula se poslednja čaša, studi pepel, godine ko vaške mile mu po kosi. Proletelo što imalo krila. Sad ga zemlja roditelju zove. Jer digod je kolevka tu se i grob kopa, a valja se redom umirati. Nije šteta da se duša stara skloni sa ovoga sveta i njoj da lakne. Vreme je da se kreće tamo otkud se ne vrće. Kozicu će da zakolju, za pokoj će ljudi da ispiju, krstaču će da mu zature pa nek uzme dok se poje, Bog i Đavo svaki svoje.

Pao starac u vajat i zevno,
nije stigo ni da sklopi oči,
dotrčalo pile jednodnevno,
u oko mu leglo da prenoći.

Tako će nekako, ako Bog da, i on jednog skorog dana.

* * *

LJUBIŠA BAČIĆ

Ljubiša Bačić je rođen 1922. godine u Sokobanji. Do Drugog svetskog rata je živeo i učio školu u Nišu, a posle rata je studirao u Beogradu arhitekturu i istoriju umetnosti.
Majka mu je bila Sokobanjčanka, Aleksandra Milić, kći sokobanjskog trgovca, bogataša, otac advokat, Antonije Bačić, iz Dalmacije, sa Korčule. Ljubiša Bačić, to je malo poznato javnosti, je rođen u dedovoj kući, po majci, u kojoj je danas smeštena Narodna biblioteka "Stevan Sremac", u Sokobanji.
Bavio se novinarstvom u listu "Pionir", u dečijoj redakciji Radio-Beograda. Od 1950. godine je uplovio u glumačke vode i glumom se bavio sve do kraja života. Bio je član nekoliko beogradskih pozorišta: Beogradske komedije, Beogradskog dramskog, Savremenog pozorišta i Ateljea 212. Ostvario je i nekoliko zapaženih uloga na TV ekranu, uglavnom komedije, a najmlađoj publici, sada već odraslim ljudima, je ostao u sećanju iz emisija "Na slovo, na slovo", "Hajde da rastemo" i lutkarskog serijala, u ulozi lava, "Laku noć deco", koja se prikazivala, na kanalima RTS-a, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
Napisao je dve dramatizacije romana: "12 stolica" Iljfa i Petrova i "Zli dusi" F.M. Dostojevskog. Njegova komedija lakog žanra, "Majstori s mora", izvođena je u Beogradskoj komediji. Pisao je i za decu, a radove je objavljivao u "Pioniru" i na radiju. Pisao je pesme na dijalektu žitelja sokobanjske kotline i naroda Istočne Srbije, objavljene u zbirci "Stena gologlava", 1985. godine, kada je Ljubiša Bačić imao 63 godine.
Svakako da jedan od znamenitih Sokobanjaca zavređuje malo prostora na ovoj stranici sajta.

* * *