SVETI SAVA

USKLIKNIMO S LjUBAVLjU SVETITELjU SAVI!
Svetosavska himna

SVETI SAVA, SRPSKA SLAVA

Al` poslušaj, moj srbinski rode,
Diko, ljudska, od divne slobode!


Ova, srcu, srpskom, najmilija slava, jer je sveti Sava kamen temeljac naše duhovnosti, našeg, srpskog bića, našeg slatkog i pitomog pravoslavlja - proslavlja se 27. januara svake godine.
Kad Srbin, ma gde se našao u svetu, izgovori Savino ime, puno mu je i srce i duša, oseća se svoj na svom, ponosno mu se nadimaju grudi što je imao takvog gorostasa među precima. Da, veliko, ogromno ime... Imali smo takve, sreća, naša: Tesla, Milanković, Karađorđe, Njegoš... Kad napisah Karađorđe - nije, tek tako, njemu, Karađorđu, veliki Njegoš posvetio svoj i naš "Gorski vijenac"... Da, takva je posveta: Prahu Oca Srbije - tj., Karađorđu...
Sveti Sava, školska slava...
Pa ona čuvena pesma koju smo na početku citirali - "Uskliknimo s ljubavlju"...
Kakav um, kakva sposobnost da dela baš ono što treba i baš u pravi čas!... Jer, kao što se zna, u odsudnom trenu naše hude istorije, pomirio je zavađenu braću Vukana i Stefana... posle Nemanjine smrti...
I svojim bogougodnim životom, i svojim mnogobrojnim talentima, i svojim neprolaznim delima, ovaj čovek i svetac je vekove vekova, unapred, unapredio i zadužio celokupno Srpstvo pa ma gde se nalazilo na Zemljinom šaru!
Sveti Savo, Tebi hvala!...

PRAVO IME RASTKO, TO JEST NARODNO...

Sveti Sava (narodno ime Rastko) Nemanjić, rođen je oko 1169, a preminuo 1236. Bio je prvi srpski arhiepiskop, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Grčke 1219. i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve...
U mladosti je od oca dobio Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zakaluđerio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Kasnije je, sa svojim ocem Nemanjom, koji se u međuvremenu zakaluđerio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori...
Kao što smo napomenuli u uvodu, u Srbiji je, ubrzo, posle Nemanjine smrti, došlo do borbe za vlast između Savine starije braće, Vukana i Stefana. Zbog tog se Sava vratio u Srbiju (na Stefanov poziv) kako bi zaustavio građanski rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom nastojeći da svojim sunarodnicima približi osnove hrišćanske verske pouke. Godine 1217. se vratio na Svetu goru. Godine 1219, Sava se od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio za autokefalnost (nezavisnost) Srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga, zatim, zamenio njegov učenik Arsenije.
Više puta, Sava je putovao u Palestinu. Na povratku s jednog od hodočašća iz Svete zemlje, 1236, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Upokojio se u miru. Njegove posmrtne ostatke je u manastir Mileševu preneo njegov sinovac, kralj Vladislav.
Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije, spomen na pokojnog oca Stefana Nemanju (Simeona)“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Nomokanon“.

SAVINA DELA

Rastko Nemanjić, Sveti Sava, najmlađi, treći sin Stefana Nemanje, velikog župana, srpskog, rođen je oko 1169. Dok je bio još sasvim mlad, težio je duhovnom životu zbog čeg je odbegao u Svetu goru i zamonašio se, a potom prešao ceo podvižnički ustav. Sledeći primer svog sina, Stefan Nemanja je otišao, takođe, na Svetu goru, tu se, u starosti, zamonašio i umro kao monah Simeon (Simeun).
Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost srpske crkve - kako je navedeno - i postao prvi arhiepiskop, srpski. Zajedno sa svojim ocem, podigao je manastir Hilandar, a zatim i druge manastire, crkve i škole po celoj Srbiji.
Putovao je, dva puta, na poklonjenje u Svetu zemlju, mirio svoju braću zavađenu oko vlasti, ali i mirio Srbe s njihovim susedima. Stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je, tim, i srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode zbog čeg su ga svi voleli i poštovali, a srpskom narodu je dao hrišćanski duh koji nije propao s propašću srpske države.
Sveti Sava, umro je u Trnovu, na Bogojavljenje, 1236. Kralj Vladislav, preneo je njegovo telo u manastir Mileševu.
A posle 359 godina, silni Sinan-paša, spalio je svetiteljeve mošti na Vračaru, ali je svetosavski duh od tad još jače zaživeo u srpskom narodu.

OBDARENOST ODMALENA

Od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu.
Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, zaraduje se, dogovore se da zajedno idu u Svetu goru. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa, dok je bio u lovu, u planini, iskrade se od društva i s duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu - ode u Aton.

NEMANjA JE MNOGO ŽALIO ZA SINOM...

Potere i potere su ga tražile - ali uzakud... Daleko je pošao i daleko odmakao - niko ga nije mogao stići...
Najzad, njegovi roditelji, Stefan Nemanja i Ana - dosete se da je, možda, odbegao s onim Svetogorcem čije je priče o Svetoj gori Rastko, prosto, "upijao"...
S njim je odbegao, i ni s kim drugim! - bio je Nemanjin zaključak...
Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu s nekoliko vojnika u Svetu goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.
Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru Svetog Pantelejmona.
Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi, u miru, vrate.

A KAD JE PALO SPASONOSNO VEČE...

Uveče, Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od jakog manastirskog vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade s jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo!...
Kad se bdenje završi i Srbi videše da nema princa Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bilo - da Rastko, s visoke manastirske kule - ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge jer je on tu i sutra će se videti.
Srbi se smire i postave stražu oko kule...

A KAD JE SVANULO JUTRO...

Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se s kule u kaluđerskom odelu.
Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznu u plač. Ali, Rastko ih uteši rekavši im da je to volja Božja.
I spusti im, s kule, svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi - da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo oproštaja za brižne roditelje...
I tako se to završi...
Vojvoda se, s pratnjom, vrati u Srbiju...
Nije dugo prošlo, a po Svetoj gori se raščuje da je sin silnog srpskog vladara došao da živi među isposnicima - i svako je želeo da ga vidi.

RASTKO POSTAJE SAVA

Rastko je stupanjem u kaluđerski red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih kaluđera, saznavši ko je i čiji je sin Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.
Roditelji, pak, Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se, na kraju, ipak, pomirili s tim verujući da je to Božja volja.
Nemanja se počne dopisivati sa sinom i, s vremena na vreme mu je slao mnogo novca, da ne bi ni u čem oskudevao. Sava je sav taj novac neštedimice delio manastirima i pustinjacima koji, ponekad, nisu imali ničeg, pijući kišnicu i jedući korenje, ali, moleći se Bogu, predano i neprekidno.

HTEO DA POSTANE ASKET

Jednom, kažu sveznajuće knjige, Sava zamoli svog igumana (starešinu manastira) da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj gori i, kad dobi dozvolu, obiđe ih, sve - idući bos, trpeći i glad, i žeđ kao pravi asket, to jest, onaj koji živi u pogruženom miru i stremi svim svojim bićem Bogu...
Kad se vratio u manastir, Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao pomalo vina i zejtina.
Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a, uoči svete nedelje, provodio je na molitvi sve dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos, i zimi, i leti, a od takvog hodanja, koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići i po najoštrijem kamenju ne osećajući bol. Takvim skromnim i bogougodnim životom, iako sin moćnog vladara, osnivača kasnije svete loze Nemanjića, Sava je postao ugled svim svetogorskim kaluđerima i isposnicima...
Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, zakaluđeri se u manastiru Studenici i dođe svom sinu u Svetu goru.

HILANDAR

Do tad u Svetoj gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon (ili Simeun), proputuje sa svojim sinom svu Svetu goru deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno odista zgodno mesto gde je bio jedan porušen manstir - i izmoli od grčkog cara odobrenje da može srpski manastir osnovati.
Car im, drage volje, pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig, o čem se, danas, čak i među vrsnim poznavaocima, malo zna.
Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana (ili Stefana) Prvovenčanog, podiže velelepan srpski manastir Hilandar, ogradi ga tvrdim "gradom" i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše.
Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo, u njemu, nesmetano raditi i živeti. Ipak, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa se upokojio...
Znači, otac i sin su osnovali i uzdigli Hilandar...
Carska lavra Hilandar, jedna od najznačajnih pravoslavnih svetinja na Svetoj gori Atonskoj, osnovana je po odobrenju vizantijskog cara Aleksija Trećeg Angela (1195 - 1203) čijom je hrisovuljom izdatom 1. juna 1198. godine počela gradnja srpskog manastira.
Ovom poveljom koja je izdata pre mnogo vekova, srpski manastir je dobio povlastice koje pripadaju svim svetinjama monaške države na Atosu, a izgradnja, na mestu zapustelog grčkog manastira, trajala je do 1199.
Saglasnost za gradnju, stigla je iz tadašnjeg svetogorskog protata i manastira Vatoped koji je nekoliko godina ranije primio u svoje okrilje Rastka Nemanjića i, nešto kasnije, Stefana Nemanju, osnivača srpske lavre. Novčane izdatke, preuzeo je nov srpski vladar, Stefan, sin Nemanje, i kasnije Prvovenčani, kralj Srbije (1196 - 1227).

CENTAR OBRAZOVANJA MONAHA

Iz manastira Hilandara su otac i sin, u monaštvu Sava i Simeon, upravljali srpskom državom koja je doživele svoj procvat uz podršku novog duhovnog centra, u kom su stvoreni novi standardi srpskog jezika i književnosti. Sveti Sava, prvi arhiepiskop autokefalne (nezavisne, samostalne) Srpske crkve, osnovao je u Hilandaru prvu bolnicu, što se smatra začetkom medicine kod Srba.
Manastir se vrlo brzo po osnivanju razvio u centar književnog i crkvenog obrazovanja srednjevekovnih srpskih monaha.
U crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice, u središnjem delu manastira, čuvaju se kao najveće svetinje ikone Bogorodice Trojeručice, Bogorodice Odigitrije, Hrista Pantokratora i mnoge druge relikvije od neprocenjive duhovne i umetničke vrednosti.
U riznicama se, takođe, čuvaju bogoslužbeni predmeti visoke umetničke i duhovne vrednosti kao i dragoceni predmeti od veza, metala, slonovače, drveta i dr.

VREME KAD SE PISALA ISTORIJA

U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se predano brinu o duhovnoj nastavi, pa uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio manastirska pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod naslovom "Tipik svetog Save". U Svetoj gori, napisao je Sava i žitije (biografiju) svog oca, prepodobnog Simeona, kasnije proglašenog za sveca, kao što je svecem postao i sam Sava.

SAVA MIRI ZAVAĐENU BRAĆU...

U to vreme, u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Razlozi su i unutrašnji i spoljašnji. Vukan, stariji brat, ustao je protiv svog mlađeg brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja oslabila, pa je, čak, zavladala i velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu goru, zamolivši ga da pohita i dođe u Srbiju, i to tako da donese telo njihovog oca, Nemanje, sad Simeona, ne bi li se nad mrtvim očevim telom braća izmirila.
Sava požuri pa pođe u Srbiju i ponese očevo telo koje je, zatim, sahranjeno u manastiru Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan, u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme, Sava je već bio postao arhimandrit.
Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu goru, ali ga događaji zadržaše, pa se prilično zadrža u Srbiji.

NAPAD BUGARA...

U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez - i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Ali naoštren i tvrdoglav Strez nije hteo ni da čuje pa mu Sava, naposletku, reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti".
Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Legenda, mit? Ili...
Za vreme boravka u Srbiji, Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj gori, uvodio je lepe običaje, vrh-vrha tog vremena a, zna se, štetne iskorenjivao.
Posle tog, Sava se vrati u Svetu goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali, na kraju, ipak, pristade jer je to bila zaista zgodna istorijska prilika koju nije trebalo propustiti. I tako je Sava uspeo da Srpska crkva postane autokefalna, tj., nezavisna. Bilo je to 1219.
Pri povratku u Srbiju, Sava, sad, već kao arhiepiskop, svrati, opet, u Svetu goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se, s tugom, neizrecivom, od svoje omiljene Svete gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika da ih posveti za episkope.

KRSNE SLAVE

Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi manastir Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode i održavaju potreban red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, pa svečare uputio u kuće, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava, uoči Spasovdana, 1220, sazove sabor kod manastira Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča ga kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski kom je stavljen kraljevski venac na glavu (otud Prvovenčani; a prvi pravi srpski kralj je živeo mnogo pre Stevana i zvao se Mihailo).
Najzad, pođe Sava u "kanonsku vizitaciju" (obilazak) po celoj državi i svud je učio, upućivao i jeretike (bogumile, patarene) obraćao u pravoslavlje.

SMRT STEVANA PRVOVENČANOG

Posle nekog vremena, udari na Srbiju ugarski kralj Andrija, s velikom vojskom.
Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj, ugarski mu reče: "Kad si ti tako poznat svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati te!"
Sava se pomoli Bogu, pa, usred najžešće letnje vrućine - pade krupan grad, veličine omanjeg jajeta, od kojeg i ugarska vojska nastrada.
A kralj videvši to čudo, vrati se natrag da ne izaziva bogove.

KRALj RADOSLAV...

Pred smrt svog brata Stevana, Sava je i njega zamonašio i dao mu monaško ime Simon, a pošto je Stevanovog sina Radoslava postavio za kralja, požele da ispuni jednu svoju davnašnju želju, videće se koju. Zato se ukrca na lađu i otplovi u daleku Palestinu gde je pohodio sva sveta mesta. I tako ispuni svoju staru želju, živu još od mladosti. U povratku, svrati u Svetu goru, pa se, ponovo, vrati u svoju milu Srbiju...

...I KRALj VLADISLAV

Posle šest godina, podiže se buna protiv kralja Radoslava. Sava okruni kraljevskom krunom brata mu Vladislava, a Radoslava zakaluđeri u Studenici, nadenuvši mu ime Jovan Monah... A vreme je neumitno prolazilo, sve dan po dan, godinu po godinu... kao sati... kao minuti što odlaze u nepovrat...
Osetivši da mu se čas, smrtni, približuje, Sava odredi koje će se stvari, mošti i darovi, koje je sa sobom iz svetih mesta nosio, odneti u Studenicu, koje, pak, nakratko, u Žiču, a koje ostati, trajno, u Žiči, pa jedne noći, mirno i tiho, u 67. godini, ispusti svoju svetiteljsku dušu. Bilo je to u Bugarskoj. Sahraniše ga u Trnovu u "Crkvi 40 mučenika". Bilo je to 27. januara, po novom.

PRAZNICI

Ovde, uz tekst o svetom Savi, zgoda je da se napiše nešto o praznicima, pravoslavnim. Srbi znaju ali da se malo i podsete.
Praznici su dani posvećeni životu i radu Gospoda Isusa Hrista, Presvetoj Bogorodici ili svetiteljima. Praznike delimo na: Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske.
Gospodnji praznici su: Rođenje Gospoda Isusa Hrista (Božić), Bogojavljenje, Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim (Cveti), Vaznesenje Gospodnje (Spasovdan), Duhovi (Pedesetnica), Preobraženje Gospodnje i Krstovdan. Neki liturgičari u Gospodnje praznike ubrajaju i Obrezanje Gospodnje. Vaskrs je praznik nad praznicima (logično jer je vaskrsenje u samom osnovu hrišćanske religije). Pored, već, nabrojanih Gospodnjih praznika, pomenućemo i Veliki četvrtak, Veliki petak i Veliku subotu kao praznike koji su tesno vezani za život Gospoda Isusa Hrista.
Bogorodičini praznici su: Rođenje Presvete Bogorodice (Mala Gospojina), Vavedenje, Sretenje, Blagovesti i Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina). Ima još praznika posvećenih Presvetoj Bogorodici, koji nisu u broju Velikih praznika, ali ih svakako treba pomenuti kao Bogorodičine praznike. To su praznici koji obeležavaju uspomenu na događaje iz života Presvete Bogorodice kao što su praznici: Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.
Svetiteljski praznici su svi ostali praznici koji su posvećeni određenim svetiteljima a nalaze se u Pravoslavnom kalendaru... (Uzgred, ali na korist, tačan je, dakle, bez grešaka i omaški, samo crkveni kalendar u izdanju Srpske pravoslavne crkve, što se vidi po zaštitnom znaku na koricama.)
A evo i prelepih stihova o svetom Savi, našem ponosu, našoj diki... Čitajte, čudite se talentima koji su ih stvorili i uživajte u lepoti misli i osećanja...

sledeća strana klikni dalje >>>>