Tačno, u minut!

Živeo sam, tad, u južnom Londonu, s roditeljima. Trebalo je da ustanem u 5.30 ujutro da bih na vreme stigao na zakazan razgovor zbog zaposlenja.
Morao sam da ustanem tako rano, stanovao sam daleko od... Ali, to rano ustajanje, bilo mi je najmanja briga.
Naviću budilnik, nema opasnosti da se uspavam i propustim intervju. Više sam, u stvari, jedino me je brinuo taj razgovor, šta će me pitati, šta ću odgovarati, šta ću, za svaki slučaj, prećutati i sl. Navio sam budilnik na 5.30 i otišao u krevet...
Oko tog ranog ustajanja, ne mogu a da ne ispričam detalj o svojoj majci... U mom ranom detinjstvu, nismo imali budilnik, a majka je morala rano da ustaje, uvek pre tate, da bi stigla na posao. I, sad, taj detalj: majka je, uveče, stavljala šaku na svoju desnu slepoočnicu i "navijala sat", to jest "budilnik", to jest... okretala je na slepoočnici zamišljen "ključić" za navijanje sata, i to onoliko puta u koliko sati hoće da se probudi!... I nikad nije prespavala! Uvek se budila u ono vreme u koje je prstima "navila"!...
Ujutro, probudio me je tresak nečeg što je palo?...
Bilo je to raspeće na zidu... Palo... Što se nikad nije desilo...
Bilo je tačno 5.30!...
A budilnik? Da li je zvonio?
Nije. Nije zvonio. Nije zvonio jer nije radio. Stao je baš u 5.30...
Pa šta je to, nego čudo... Malo, ali čudo...

oOo