O Novoj godini, može se započeti iz više uglova. Sve je stvar ukusa, što bi rekli... zna se, već, ko... I tako, kad smo kod ukusa - a povodom Nove godine - počnimo o hrani - o potrebi, snazi i zadovoljsrtvu koji na usta ulaze...
O Novoj godini, može se započeti iz više uglova. Sve je stvar ukusa, što bi rekli... zna se, već, ko... I tako, kad smo kod ukusa - a povodom Nove godine - počnimo o hrani - o potrebi, snazi i zadovoljsrtvu koji "na usta ulaze"...
Hrana je nezaobilazan i važan deo svih proslava širom sveta, nezavisno od kulture ili religije. Ona pomaže jedinstvu i jačanju veza same zajednice, kao i održavanju identiteta u okviru neke grupe.
Vekovima su ljudi imali potrebu da slave određene dane i datume, da im pridaju poseban značaj, bilo duhovni, bilo nacionalni, bilo porodični. To je postalo deo tradicije koja se prenosila s kolena na koleno, u određenoj meri menjala, ali i opstajala do današnjih dana u svim narodima. Verni pratilac svih ovih svetkovina je hrana, koja ima specifičan i sakralan značaj. Pošto je hrana kritična za preživljavanje i razvoj svih ljudi, njena uloga je i da pomaže jedinstvu i jačanju veza same zajednice, kao i održavanju identiteta u okviru neke grupe. Različite zemlje koriste hranu na različite načine u cilju proslavljanja i svetkovanja. Nova godina
Nova godina se proslavlja kao značajan događaj svuda u svetu. Ali, u mnogim kulturama i religijama se Nova godina, koja se prema dominantnom hrišćanskom, gregorijanskom kalendaru, proslavlja 31. decembra, ne proslavlja na taj dan (kod Kineza, Jevreja, muslimana, indusa, budista).
U zavisnosti od toga u kom delu sveta se nalazite, zavisiće i kakva hrana će se naći na vašem stolu za Novu godinu. Na primer, u južnom delu SAD, za Novu godinu se jede "pasulj sa crnim okom" za koji se smatra da donosi sreću ako se jede na ovaj praznik. Jevreji proslavljaju Novu godinu jedući jabuke umočene u med, dok se, recimo, u Madridu u Španiji, poslednji trenuci Nove godine dočekuju ubacivanjem puceta grožđa u usta. Vasilopita je vrsta hleba koji se tradicionalno priprema u Grčkoj, sa novčićem, koji se "peče" zajedno sa njim. Onaj ko dobije parče sa novčićem imaće sreće u nastupajućoj godini.
SREĆNA NOVA GODINA!
"Srećna Nova godina!“, rečenica koju ćemo izgovoriti i čuti nebrojeno puta bar prvih nekoliko nedelja pošto nova godina uzme maha. Da li ste se ikada zapitali kako je sve počelo?
Proslava Nove godine je jedan od najstarijih običaja kod svih naroda.
Naučnici smatraju da su drevni Vavilonci prvi počeli da ga obeležavaju.
Slavili su ponovno rađanje svega u prirodi i bilo je sasvim logično da godina počinje u proleće, kada priroda oživljava. Vavilonci su je slavili čak 11 dana, veselili su se i radili sve što su poželeli.
Stari Egipćani su takođe znali za Novu godinu.
U početku su je obeležavali krajem septembra, a to je padalo baš u vreme kad je Nil plavio svoje obale. To je za Egipćane bio najvažniji događaj u godini i označavao je bujanje biljnog sveta.
Iako svi narodi slave ovaj praznik kao početak, ne slave ga svi istog datuma. Jedni poštuju lunarno (prema kretanju Meseca), a drugi solarno (prema kretanju Sunca) računanje vremena.
Oni narodi koji vreme određuju prema Mesecu imaju Novu godinu promenljivog datuma i ona se slavi na dan mladog Meseca u februaru. 14. janura proslavlja se pravoslavna nova godina.
Mnoge pravoslavne zemlje obeležavaju oba praznika: Novu godinu po gregorijanskom i Novu godinu po julijanskom kalendaru.
Međutim, osam od dvanaest najvećih pravoslavnih crkvi prihvatile su izmenjeni julijanski kalendar tako da se religijski i administrativni praznici poklapaju.
PRAVOSLAVCI...
U Bugarskoj, Egiptu, Grčkoj, Poljskoj, Rumuniji, Siriji, Turskoji i na Kipru Nova godina se slavi 1. januara. Pravoslavne crkve u Srbiji, Rusiji, Gruziji i Jerusalimu još uvek koriste neizmenjen julijanski kalendar.
U većini zapadnoevropskih zemalja Nova godina se slavi 1. januara po gregorijanskom kalendaru.
Običaj je da se tačno u ponoć pravi buka pištaljkama, trubama i zvečkama. Kinezi slave takozvani „Yuan Tan“ svake godine između 21. januara i 20. februara.
Proslava traje četiri dana. Pre nego što slavlje počne čisti se kuća kao simbol odbacivanja svega starog.
Prvog dana se odaje počast precima, a zatim i Bogovima.
Oblače se nova odela i ide se u posetu prijateljima, komšijama i rođacima kako bi se svima poželelo sve najlepše ili, na kineskom „kung-hsi fa-tsi“. Na ulicama se održavaju parade na kojima učestvuje na hiljade ljudi. Glavno obeležje ove parade je, svakako, ples lavova i zmajeva. Ove zveri simbolizuju dugovečnost i bogatstvo.
Drugog dana udate ćerke se vraćaju u kuću svojih roditelja i donose im poklone. Treći dan je, po verovanju, dan kada miševi udaju svoje ćerke. Te večeri ljudi idu ranije u krevet kako im ne bi smetali. Četvrtog dana euforija počinje da se stišava.
JAPAN, INDIJA I...
U Japanu se slavi Oshogatsu svake godine 1. januara.
Slavlje traje čitave dve nedelje. Da bi oterali zle duhove, Japanci na svoje kuće kače kanape od slame. Dan pre Nove godine zvona u budističkim hramovima ispraćaju staru godinu.
U ponoć se zvonici oglašavaju sa 108 udaraca koji simbolizuju 108 mogućih čovekovih grehova.
Indijska Nova godina se zove Diwali i slavi se svake godine krajem oktobra i početkom novembra. Proslava traje tri dana. Tada je svaki grad i svako selo ukrašeno sa hiljadu svetiljki. U svakom hramu, u svakoj kući pored prozora i u vratima nalaze se male uljane lampe koje teraju zlo.
Islamski narodi koriste kalendar koji broji 354 dana. Prvog dana prvog meseca, koji se zove Muharam, obeležava se Nova godina. Sa pojavom Meseca izgovaraju se posebne molitve. Najvažniji deo Nove godine je pričanje priče o Muhamedovom begu iz Meke u Medinu, koja se prenosi preko radija kako bi je svi čuli.
Jevrejska Nova godina ili Rosh Hashanah je duhovni praznik kojim se obeležava godišnjica stvaranja sveta i slavi se deset dana. Datum je promenljiv, zbog primene solarno-lunarnog kalendara. Na novogodišnjoj trpezi se nalaze samo riba i slatka jela koja označavaju plodnost, dugovečnost i bogatstvo.
Bilo kako bilo, glavna zasluga zašto kitimo jelku za svaku Novu godinu svakako pripada starim Rimljanima.
Oni su smatrali da u njoj živi „šumski duh“, zaštitnik prirode, pa su stari ratnici za novogodišnju noć odlazili u šumu da ga umilostive.
Kasnije su počeli da donose jelke kućama, pa je tako ovo drvo ušlo u domove kao simbol Nove godine.
PRAZNIK I POKLONI...
Kako da spomenem jelku, a da ne spomenem poklone?
Naravno da su Rimljani započeli i ovaj divan običaj. U samom početku poklanjali su jedni drugima grančice svetog drveta, imele.
Kasnije su svoje mesto ispod jelke pronašli pozlaćeni orasi i lešnici, kao i novčići sa likom Janusa, rimskog Boga novih početaka po kojem je mesec januar dobio ime.
Nešto malo manje inspirisani bili su Persijanci koji su jedni drugima poklanjali jaja, koja su simbolizovala napredak i blagostanje. Činjenica je da se svako obraduje poklonu, ma koliko on simboličan bio.
Međutim, kraljica Elizabeta I se nikako ne bi složila sa ovom konstatacijom. Ona je od svojih podanika zahtevala da joj za svaku Novu godinu pripreme poklone u vidu ogromne količine zlata i raznih dragulja.
Tako su svi stanovnici Engleske morali da izdvajaju pozamašne sume novca, kako ne bi izazvali kraljičin gnev.
Iako je u to vreme Engleska bila izuzetno bogata kraljevina, ovaj običaj je polako jenjavao. Kada su na vlast došli Oliver Kromvel i Puritanci, potpuno je iščezao.
Englezi nisu samo kraljici kupovali poklone. Bilo je izuzetno popularno dragoj osobi pokloniti rukavice ili buketić karanfilića, koji se koristio da da posebnu aromu vinu.
Nameće se pitanje ko će nam te silne poklone doneti? Da, da, dobro razmišljate, Deda Mraz (čedo moćne imperije "Koka kola"). Fantastična je činjenica da na celom svetu ima dve milijarde dece.
Međutim, pošto Deda Mraz ne posećuje Muslimane, Induse, Jevreje i Budiste, ovaj broj se smanjuje na „samo“ 15 % od prvobitne vrednosti i iznosi 378 miliona.
Ako za prosek uzmemo da u svakom domaćinstvu na ovom svetu raste 3.5 deteta, imaćemo 91.8 miliona kuća.
Pretpostavimo sada da u svakom domu ima bar jedno dobro dete koje je zaslužilo i koje će dobiti poklon za Novu godinu.
Deda Mraz ima 31 sat, zahvaljujući vremenskim zonama i Zemljinoj rotaciji, naravno pod uslovom da ide sa zapada na istok, da svakom detetu donese poklon. To podrazumeva 823 posete po sekundi.
Naime, on ima jednu milisekundu da zaustavi saonice, izađe iz njih, uskoči kroz dimnjak u kuću, stavi poklone ispod jelke, pojede slatkiše koje su mu deca ostavila, popne se nazad na krov kroz dimnjak, uskoči u saonice i nastavi putovanje do sledeće kuće.
I niko se nikad nije žalio da nije dobio poklon na vreme. Deda Mraze, svaka ti čast.
Svaki stanovnik ove naše planete slavi dolazak nove godine. Neko mu pridaje manje važnosti, neko više, ali čak i oni najtrezveniji podlegnu euforiji.
Sa nadom da će baš ova godina biti mnogo bolja i srećnija od prethodne: Srećna Nova godina!
NOVA GODINA KAO SIMBOL
Kako nekad tako i sad, Nova godina je univerzalni simbol novog početka. U prošlosti je taj početak bio simbolično smešten u osvit proleća. Sve civilizacije i narodi obeležavali su dolazak nove godine, ali nisu proslavljali taj dan, a ni danas ga ne slave svi u isto vreme. "Jedva da postoji narod u prošlom ili sadašnjem vremenu, domorodački ili civilizovan, koji ne slavi Novu godinu u ovom ili onom vidu", piše Teodor Gaster u svojoj knjizi Nova godina, tvrdeći da "nema praznika u svetu sa toliko različitih datuma kada se proslavlja, niti sa naizgled toliko mnogo raznovrsnih običaja".
Hroničari beleže da najstariji poznati zapis o proslavljanju dolaska nove godine potiče iz Vavilona u nekadašnjoj Mesopotamiji i da je datiran 2.000 godina pre Hr. Nova godina Akita počinjala je u Vavilonu mesecom najbližim prolećnoj ravnodnevici, a u Asiriji mesecom najbližim jesenjoj ravnodnevici. Za Egipćane, Feničane i Persijance godina je počinjala 21. septembra.
Iz Mesopotamije običaj dočeka Nove godine prešao je u staru Grčku, a potom i u Rim. Starim Grcima, godina je počinjala u zimu, 21. decembra, u vreme solsticijuma, a u kalendaru Rimske republike Nova godina se slavila 1. marta. Posle 153. godine pre Hr. službeni datum za početak nove godine postao je 1. januar, nazvan po Janusu, bogu svih početaka, a taj se običaj nastavio 46. godine pre Hr. kad Cezar prihvata julijanski kalendar i prenosi sve običaje iz rimskih saturnalija na prvi dan u januaru.
U jevrejskom religijskom računanju vremena Nova godina pada na praznik Roš Hašana, prvog dana meseca tišrija koji počinje s jeseni između 6. septembra i 5. oktobra. Jevrejski narod broji godine od trenutka kad je po predanju nastao svet, a prema jevrejskoj računici ušli smo u 5764. godinu.
Po muslimanskom kalendaru godina normalno ima 354 dana, a svaka godina započinje muharemom, prvim mesecom islamskog kalendara.
Kinezi Novu godinu slave krajem januara ili početkom februara, u dane Prolećnog festivala, a običaj je toliko star da se i ne može utvrditi kad je ustanovljen. Nova godina je u Kini vreme porodičnog okupljanja, poseta prijateljima i rođacima i slavi se nekoliko dana. Praznik se završava Festivalom lampiona, a Lav i Zmajeva igra takođe čine deo proslave. I ostale azijske kulture Novu godinu proslavljaju u različito vreme. Na jugu Indije Tamili je poistovećuju sa časom zimskog solsticija, Tibetanci je slave u februaru, a Tajlanđani u martu ili aprilu.
Japanci, u čijoj je zemlji Nova godina najpopularniji praznik, obeležavaju je od 1. do 3. januara. Nova godina se na japanskom zove gandžicu (ganjitsu – izvorni dan), a među Japancima vlada uverenje da će čoveku biti preko cele godine onako kako mu je bilo prvih dana nove godine. Običaj nalaže da se na ulazna vrata kuće veša šimenava (sveto uže upredeno od pirinčane slame) koja sprečava ulaz zlim duhovima. Vrata se ukrašavaju listovima paprati ili zimzelenim grančicama, i tradicionalnim kagami moči – piričanim, veselo ukrašenim kolačima. Tradicionalno i ukrasi i jela koja se iznose na trpezu, pažljivo se biraju jer treba da simbolizuju radost, sreću i blagostanje.
U ranom srednjem veku pretežniji deo hrišćanske Evrope slavio je 25. mart kao početak nove godine, osim u anglosaksonskoj Engleskoj gde je Nova godina padala 25. decembra. Početak Nove godine 1. januara, koji i danas slavimo, definitivno je ustanovljen 1582. gregorijanskim kalendarom i odmah potom prihvaćen u svim rimokatoličkim zemljama. U Škotskoj je stupio na snagu 1660, u Nemačkoj i Danskoj 1700, Engleska ga je prihvatila 1752, a Rusija 1918.
Mnogi narodi poistovećuju novogodišnje s verskim praznicima: na primer, Jevreji tako slave Roš Hašanu. Budistički monasi na dan Nove godine daruju poklone, a hinduisti prinose darove svom božanstvu. Japanci posećuju hramove, a Kinezi posvećuju poklone kućnim bogovima i precima.
Zimzeleno drvo je simbol večnog života kod mnogih starih naroda (Egipćani, Kinezi, Jevreji). Postoji više legendi o tome kako je nastala prva novogodišnja jelka.
Običaj kićenja novogodišnje i božićne jelke vuče korene iz XI veka. "Rajsko drvce" ukrašeno crvenim jabukama 24. decembra, na dan Adama i Eve, u Zapadnoj Nemačkoj se s vremenom počelo unositi u kuću i kititi kolačićima različitog oblika. Sveće, kao simbol Hrista, bile su obavezni pratilac toga običaja. U istoj sobi nalazile su se male piramide pravljenje od hrane i ukrašavane zelenilom, svećama i zvezdama. Spajanjem ta dva običaja u XVI veku ustalio se ritual ukrašavanja božićnog drveta, da bi se do XVIII veka on proširio na celu Nemačku, Francusku i Austriju. Princ Albert, muž kraljice Viktorije, doneo je jelku u vindzorski zamak 1841. godine. Ta jelka bila je ukrašena igračkama i malim poklonima, venčićima, slatkišima i papirnim cvetićima. Običaj se iz kraljevskog kruga brzo proširio na srednju klasu, a zatim i na običan narod.
Posredstvom Nemaca jelka se u ranom XVII veku doselila i u Severnu Ameriku, a preko zapadnih misionara božićno drvo tokom XIX i XX veka stiže i u Kinu i u Japan. Raskošni izgled koji simbolizuje sreću, obilje i blagostanje jelka je dobila u XIX veku.
PRAZNIK KOJI SVI VOLE - NOV POČETAK!
Jedva da postoji narod u prošlom ili sadašnjem vremenu, koji ne slavi Novu godinu. Nema praznika u svetu sa toliko različitih datuma proslavljanja, niti sa naizgled toliko mnogo raznovrsnih običaja.
Proslava Nove godine započela je u starom Vavilonu, u oblasti nekadašnje Mezopotamije. Taj paganski običaj iz drevnog kulta sunca datira 2000 godina pre rođenja Isusa Hrista.
Novogodišnje slavlje koje potiče iz Vavilona utrlo je sebi put do stare Grčke, a potom i do Rima. Taj praznik, koji su Rimljani zvali Saturnalija (po bogu Saturnu), bio je popularan do krajnjih granica. Te noći ljudi su bančili i orgijali u nastupu pijanstva, a proslava bi dostigla svoj vrhunac prinošenjem ljudskih žrtava - nakon čega bi se konačno sve završilo.
Julije Cezar, jedan od imperatora Rima, uspostavio je prvi januar kao dan novogodišnjeg slavlja. Godine 46. pre Hrista, Cezar prihvata julijanski kalendar i prenosi sve običaje iz rimske Saturnalije na prvi dan u januaru.
Ovaj dan je ušao u hrišćanstvo oko 375. godine naše ere, u periodu kada je car Konstantin nametnuo hrišćanstvo rimskom svetu.
Papa Grgur je nametnuo prvi januar celokupnom zapadnom svetu 1582. godine, kada Zapadno Rimsko Carstvo prihvata njegove kalendarske reforme.
Ljudi se na današnjim novogodišnjim slavljima valjaju u litrama alkohola. Savremeni stav je: “Lepo se provedi za Novu godinu i okreni novi list u životu!” Novogodišnja obećanja su isprazna, bez ikakvog značenja i obično se daju više u šali.
Bog Svemogući stvorio je svemir i prilikom tog stvaranja postavio je nebeska tela na njihove putanje. Tako je vreme određeno po Njegovom “satu”. Zemljina rotacija reguliše dužinu dana, mesečeve mene ukazuju na dužinu meseca, a zemljina orbita oko sunca diktira dužinu jedne godine.
Božija sveta kalendarska godina počinje u proleće. U Drugoj knjizi Mojsijevoj 12:1-2 piše: "I reče Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji Misirskoj govoreći: “Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini”.
U Bibliji se prvi mesec u Božijem svetom kalendaru zove Aviv, što znači mesec zelenih izdanaka. Jevreji su taj mesec kasnije nazvali Nisan po vavilonskoj reči koja ima isto značenje.
Jevrejski mesec Aviv preklapa se sa martom i aprilom iz rimskog kalendara koji se danas koristi u svetu.
SAN U CRVENOM...
Bez ove prelepe biljke ne mogu se zamisliti božićni i novogodišnji praznici. Nijedan drugi cvet ne može da napravi takvu briljantnu crvenu predstavu za vreme prazničnih dana u decembru i januaru.
Poznata je pod nazivom božićna zvezda, ali joj je pravo ime poinsetija. To je sobna biljka, poreklom iz Meksika, čiji su cvetovi okruženi jako obojenim listovima. Na američko tlo, gde je postala jako popularna, doneo ju je meksički ambasador Džoel Roberts Poinset (Joel Roberts Poinsett). Sličnost u njegovom imenu i imenu ove biljke nije slučajna, jer je ona po njemu i dobila svoj naziv. Od te davne 1825. godine dobila je svoje ime i postala je omiljeni božićni cvet.
Postoji, međutim, jedna interesantna stvar kada je reč o cvetovima ove neobične biljke. U stvari, pravo cveće je malo, zelenožute boje i jedva primetno. Ove prelepe crvene latice koje vidimo zapravo i nisu cvetovi - već listovi. Botaničari ih stručno nazivaju brakejama. One se formiraju ispod svakog cveta. To se vidi ako dobro pogledate biljku. Tako je božićna zvezda uspela da nas sve zavara. Ima je u crvenoj, beloj, roze boji ili kombinaciji boja.
Uglavnom se gaje u staklenim baštama. Tamo gde je toplo i gde klimatski uslovi to dozvoljavaju, mogu se videti i na otvorenom, a to je zaista prelep prizor. Ipak, najviše se gaje u saksijama, ili kao rezano cveće. Ako se neguju na pravi način, što znači da se dovoljno zalivaju i da se nalaze na svetlom mestu bez promaje, listovi će ostati u boji i sveži i do jedan do dva meseca.
Božićne zvezde pokazuju se u zimskoj paradi biljaka kao stilski svemoćne - prave egzotične lepotice.
DA LI VERUJETE U DEDA MRAZA?
Ho, ho, ho! - reči su čuvenog čovečuljka u crvenom, koji je simbol zimskih radosti i praznika.
Bilo da se zove Deda Mraz, Božić Bata, sveti Nikola, Santa Klaus, Kris Kringl, Pjer Noel ili Joulupuki, svi znaju o kome se radi - puniji dekica sa sedom kosom i dugačkom bradom, obučen u crveno odelo sa belim krznom i, naravno, džakom punim poklona. Dolazi na saonicama koje vuku irvasi, a u pratnji je svojih vernih pomagača - patuljaka.
Da li Deda Mraz stvarno postoji? To pitanje postavljeno je u jednoj anketi na Internetu, gde je čak 66% posetilaca reklo da on zaista postoji i da širi duh Božića širom sveta. Bilo je samo 34% onih koji su odgovorili negativno, verujući da je Deda Mraz ništa drugo do marketinška prevara. Znači, na osnovu ovih rezultata, Deda Mraz ipak postoji.
Međutim, većina istoričara i eksperata za folklor veruje da ne postoje pouzdani podaci koji potvrđuju da je Deda Mraz ikada postojao kao čovek. Postoji nekoliko pretpostavki koje ukazuju na to da je njegova životna priča nastala po uzoru na neke paganske bogove koje je preuzela hrišćanska religija.
Po mišljenju dece, Deda Mraz ima mnoge dobre osobine. Neke od njih su naprosto neverovatne. On može da poseti milione domova, i to u toku samo jedne noći. On prati svako dete ponaosob tokom cele godine. Sve vidi i sve sazna - da li je ono bilo dobro, ili ne. On ima i magične moći; može da proizvede poklone za milione dece i da donese svakom detetu njegov poklon u toku jedne noći. Dobar je i pravedan; on odlučuje koje je dete bilo dobro i pravično ga nagrađuje. Ako dete nije bilo tako dobro - njega jednostavno zaobiđe, ili mu ostavi komadić uglja- nagrađuje lepo ponašanje, a kažnjava loše.
Deda Mraz je važan deo detinjstva. Roditelji uče svoju decu legendama o Deda Mrazu. To su divne priče koje govore o važnosti darežljivosti i delenja, čak i ako su zasnovane na događajima koji se nikada nisu dogodili.
U Americi, Deda Mraz je postao popularan zahvaljujući čuvenom bezalkoholnom piću. Hadon Sandblom (Haddon Sundblom), ilustrator kompanije "Koka-Kola", nacrtao je 1931. godine seriju crteža Deda Mraza za njihovu reklamnu kampanju. Ove reklame mogu se videti i danas.
Deda Mraz živi u Laponiji, spušta se niz dimnjak i deca ga obožavaju.
DEDA MRAZ JE NEUMORAN, SVUD STIŽE...
Praznična trpeza, za Novu godinu, čarobna je... Praznična trpeza je prilika da se i u našim domovima nađu stara, gotovo zaboravljena jela naše tradicionalne kuhinje.
Uobičajeno je mišljenje da srpska nacionalna kuhinja ne postoji, već da je domaća varijanta mnogo poznatijih svetskih kuhinja koju su mnogobrojni osvajači ovde doneli, a migracije i ostale sociološke i kulturne promene ustoličile.
Tako se za "slatkasto-paradajzasta" jela sa puno moče koja se spremaju u Vojvodini smatra da su mađarska nacionalna kuhinja; sarme, đuveči i ostala jela iz rerni su odgovor na onih 500 godina pod Turcima... Roštilj je bugarski...
Srbi ne mogu da zamisle novogodišnje praznike bez sarmice, podvarka, prebranca, kisele čorbice, pečenja, ajvara, pihtija... A u varijanti u kojoj se ova jela spremaju na ognjištima po selima, pa i na šporetima u gradu, ne mogu se naći nigde na svetu. Šta je naša kuhinja? Pa, naša kuhinja je zapravo ono što volimo da jedemo. Ma kakvi uticaji bili kada su nastajala naša stara jela, ona jesu srpska, jer ih je naš narod učinio specifičnim, ovom podneblju prilagođenim.
Neizbežno prase na ražnju zapravo je "specijalitet" koji se retko gde može naći na Zapadu. Tržište, kapital i ogromna moć novca čine da celo prase ili, ne daj Bože, jagnje ispečeno odjednom bude apsolutan luksuz koji je neprihvatljiv, pa i nekulturan. Kajmak kakav spremaju domaćice u okolini Zlatibora, Kopaonika... jeste specifičan, srpski, i pravi se po recepturi kakve nema nigde na svetu.
Ako neko i prizna da postoji nacionalna kuhinja, onda će vam prvo pomenuti tučeni kačamak, cicvaru, gotovac. To jesu naša jela. Uštipci, proja, eldija, pita razvijača, gibanica, takođe. Sve to služeno sa kajmakom, i spremljeno s puno strpljenja. U nacionalnim restoranima, koje danas pohode strane diplomate, poslovni ljudi, estradne zvezde... kao predjelo se služi hleb s mašću, čvarci, proja, pihtije, punjene suve paprike, švargla, kavurma...
Kuvana jela su sve popularnija, pa se na meniju, ali i na stolovima sve češće, umesto roštilja, mogu naći janija, kapama, jagnjeća sarmica, teleća glava u škembetu, papci u saftu, škembići spremljeni na razne načine. Salate - ajvar, trljenica, pindžur, urnebes..., jesu odlika naše, one pomalo zaboravljene kuhinje.
NOVA GODINA KROZ ISTORIJU I OBIČAJE...
Ovaj dan, u prenosnom značenju, predstavlja obnavljanje života, a običaji vezani za taj dan vuku korene iz daleke prošlosti. Slavljenje odlaska stare i dolaska nove godine prastari je religijski, društveni i kulturni obrazac u skoro svim delovima sveta.
Istorija proslavljanja Nove godine nije pouzdano utvrđena, ali se smatra da su Vavilonci to činili još pre 4.000 godina. Interesantno je i da je vavilonska Nova godina trajala 11 dana, a svaki dan slavio se na specifičan način.
Rimljani su slavili Novu godinu u zavisnosti od kalendara koji se menjao sa svakim novim vladarom i uskoro izgubio usklađenost sa Suncem. U želji da ispravno postavi kalendar, rimski Senat je 153. god. pre Hrista ustoličio 1. januar za početak Nove godine, no, varijacije su se nastavile sve dok Cezar 36. god. pre Hrista nije odredio konačni kalendar, vraćajući 1. januaru počasnu titulu prvog dana u godini. Zanimljivo je da je to ponovno usklađivanje kalendara sa Suncem produžilo godinu na čak 445 dana.
Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj kićenja jelke. Legenda kaže da je kićenje započeo utemeljitelj protestantizma Martin Luter.
Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. U Evropi i Americi kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.
I danas se širom sveta, uz mnogo buke i pompe, šampanjac, razmenu poklona i vatromet slavi nastupajuća godina. Jedan od najatraktivnijih simbola jeste novogodišnja parada, uobičajena kod mnogih naroda. Sama ideja stvaranja zaglušujuće buke uoči ispraćaja stare i dočekivanja nove godine potiče iz rituala teranja zlih demona koji prete uništavanjem useva. Zato u novogodišnjoj noći na raznim krajevima sveta ne iznenađuju sazvučja lonaca, čaša, zvona, bubnjeva, sirena, vatrometa i muzike.
Okupljanje ljudi za Novu godinu, danas široko rasprostranjeno u mnogim krajevima sveta, ipak je i dalje najraširenije u ruralnim krajevima i zatvorenijim zajednicama. Taj običaj vuče korene iz vremena kad su otvorena vrata domaćinstva označavala otvorenost čestitarima, prijateljima i poznanicima i putnicima namernicima.
Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja – porodičnog, s prijateljima, na organizovanim proslavama, i to u svečanim odelima, s posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera
Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma, tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala vraćanje pozajmljenog oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost...
U Evropi – grožđe, bademi, krofne...
U pogledu savremenih običaja, svaka zemlja ima i poneku specifičnost.
U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom Svetog Vasilija, dana jednog od osnivača Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira vasilopita ili torta svetog Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić pronađe, biće posebno srećan u Novoj godini. Vasilije je ujedno i "glavni krivac" zašto se u ponoć dečje čizmice pune poklonima.
Danci u novogodišnju noć ulaze s mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju pred ulazna vrata prijatelja. Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje društveno bogatstvo – prijatelje.
Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista.
Stari sicilijanski običaj nalaže da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje. Kad zakuca ponoć, Španci moraju pojesti 12 zrna grožđa – po jedno za svaki mesec.
Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema. Osobu koja pronađe badem pratiće sreća.
Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću.
Italijani najbučnije proslavljaju Novu godinu, jer što je buka veća to će zlo brže pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće, i to kroz prozor...
Smehom protiv zlih duhova...
U SAD je Nova godina glavni društveni praznik, a doček na Tajms Skveru u Njujorku direktno se prenosi po celoj Americi.
Australija i njen glavni grad Sidnej tradicionalno su jedna je od vodećih novogodišnjih destinacija brojnih turista iz sveta koji su željni Sunca i čiji se broj kreće i do 300.000. Domaći i gosti, više od 1,2 miliona njih, svake godine uživa na ulicama Sidneja u blagodetima toplog leta i fascinantnog vatrometa koji se može videti u krugu od 16 km od Sidneja.
Ljudi u Japanu provode nedelje planirajući novogodišnju proslavu unapred i tokom celog decembra održavaju zabave pod nazivom bonenkai, kojima je cilj da se ostavi loše za sobom i pripremi za nov početak. Za Novu godinu nabavlja se posebna dekoracija za vrata i dvorište, za koju se veruje da donosi zdravlje i dug život. Deca dobijaju otošidamas – mali dar s novčićem u sredini.
Japanska tradicija nalaže i opaštanje svih nesporazuma i nerazumevanja u porodici i među prijateljima kako bi se u Novu godinu ušlo potpuno čisto. Zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju terajući smehom zle duhove.
Kubanska tradicija nalaže da se u ponoć pojede 12 grejpova, koji simbolizuju mesece u godini, a poštovanje tog običaja treba da donese sreću.
Na Filipinima je bitno pri otkucavanju ponoći na satu imati sto pun hrane, što osigurava blagostanje u nadolazećoj godini.
U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi.
Cela Latinska Amerika uoči Nove godine traži gaćice određene boje, u zavisnosti od zemlje do zemlje – crvene, roze ili žute. U nekim zemljama običaji nalažu da se veš obuče naopačke.
U gotovo svim narodima ponoć između Stare i Nove godine se dočekuje upućivanjem najlepših želja i poljupcem koji nije samo deljenje trenutka euforije, već i zavet bliskosti u dolazećih 12 meseci.
VEROVANJA I PRAZNOVERICE...
Razni obredi, verovanja i praznoverja nastala su iz želje za čišćenjem, teranjem zlih demona i prizivanjem dobre sreće, a neka od njih zadržala su se sve do danas:
Širom sveta rođeni 1. januara smatraju se rođenim pod srećnom zvezdom.
Prva osoba koja uđe u kuću iza ponoći imaće poseban uticaj na domaćinstvo u novoj godini, a praznoverje još kaže da se dobrom možete nadati bude li to visok, tamnokos i naočit muškarac.
Posao koji inače obavljate dobro je i s merom ga obavljati i 1. januara te ga uspešno okončati.
Želite li dobru i uspešnu godinu, nikako je ne smete dočekati s dugovanjima. Svoje račune podmirite, tako da u novu godinu uđete poravnatih računa, što će obezbediti blagostanje.
Sve novčanike napunite novcem, kažu verovanja, i finansijsko će vas blagostanje pratiti cele godine.
RAZNI LJUDI - RAZNI OBIČAJI...
Nemačka
Ljudi u hladnu vodu stavljaju otopljeno olovo i onda prema oblicima koji nastaju predviđaju budućnost. Pre ponoći na tanjirima ostavljaju malo hrane za posle ponoći, na taj način veruju da će osigurati zalihe u nadolazećoj godini.
Australija
Mnogi Australijanci 1. januar provedu na plaži, praveći piknik uz šampanjac. Proslava počinje 31. decembra uz buku koju proizvode zviždaljkama, trubama i crkvenim zvonima. Tu je i spektakularan vatromet u Sidneju iznad poznatog zaliva i njegove znamenite opere.
Belgija
Ljudi priređuju zabave i u ponoć se svi ljube i zažele jedni drugima sreću u novoj godini. Novogodišnji dan 1. januar zove se „Nieuwjaarrsdag" i deca na taj dan na ukrasnom papiru pišu roditeljima pismo koje im zatim pročitaju.
Austrija
Novogodišnja noć u Austriji je Noć svetog Silvestra i njemu u čast rade i piju začinjeni punč. Dekoracije i šampanjac su deo slavlja. Zli duh stare godine tera se pucanjem iz naprave koju nazivaju „böller". S crkvenog tornja trube trube, a masa ljudi se okuplja kako bi ispratila staru i dočekala novu godinu. Nakon odbrojavanja, kreću poljupci i čestitanje.
Francuska
Francuzi Novu godinu nazivaju „Jour des Etrennes" ili dan novogodišnjih poklona. Priređuje se večera za celu porodicu i svi razmenjuju poklone.
Velika Britanija
U Velikoj Britaniju poštuje se običaj „ko prvi dođe u kuću". Prvi muški gost u kući posle ponoći donosi sreću. Muškarac donosi poklon kao što su novac, hleb ili ugalj kako bi osigurao toj porodici da u nadolazećoj godini ima dovoljno od svega toga. Prva osoba ne sme biti plavokosa, crvenokosa, niti žena, jer to donosi nesreću. U Londonu masa ljudi okuplja se na Trafalgar skveru i Pikadili sirkusu da čuju zvona Big Bena koji najavljuje dolazak Nove godine.
Japan
U Japanu je Nova godina najvažniji praznik i simbol je novog početka. Japanci provode nedelje planirajući novogodišnju proslavu i u decembru organizuju zabave pod nazivom „Bonenkai", kojima je cilj da ostave loše stvari za sobom i pripreme se za novi početak. Imaju i posebnu dekoraciju za vrata i dvorište, za koju se veruje da donosi zdravlje i dug život. Njihova tradicija nalaže opraštanje za sve nesporazume i nerazumevanje u porodici i među prijateljima kako bi se u novu godinu ušlo potpuno „čisto". U noći 31. decembra zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti.
Španija
U Barseloni imaju običaj da u ponoć pojedu 12 zrna grožđa. A ta tradicija trebalo bi da im osigura 12 srećnih meseci u nadolazećoj godini.
Holandija
Holanđani na lomači pale božićna drvca i pale vatromet po ulicama. Vatrom se oprašta od stare godine i pozdravlja nova.
oOo
